Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

197

ница по једног официра или у недостатку официра, отреситијег подофицира.

Према томе су и предузете потребне припреме. Командант 11 пука 1 позива наредио је да примљена храна има истрајати 7 дана, 12 пук издао је војницима хране за три дана,“ а 19 пук за четири дана.

Пионирски полубатаљон овога дана стигао је у с. Врбицу.

Шумадиски артилериски пук. У 8.30 часова штаб пука кренуо се пре доласка својих дивизиона и у 9.45 стигао је у Беране. А како овде дивизиони ни до подне нису стигли, штаб је сам продужио за Андријевицу, где је стигао у 15.30 часова и убиваковао се у црквеној порти. Мост на Лиму није био оправљен и зато је стока морала газити. Како је река била брза и дубока, то је било и дављења. У Андријевици није било људске хране а сена и зоби недовољно, те су несавесни људи уцењивали. 4 хаубички дивизион заноћио је пред ждрелом Жљеба. .

Потребно је нарочито нагласити да је Црна Гора била потпуно неспремна да прими и снабде оволики број војника, избеглица и стоке. Она то не би могла учинити без нарочитог напрезања ни у редовним приликама, а још мање кад јеи сама била истрошена вишегодишњим ратовањем. Недостатак намирница се брзо показао, а отуд су неминовно морале настати и ненормалне појаве. То су и искористили многи несавесни људи, иако је влада братске Црне Горе у овом погледу већ била предузела све потребне и могуће мере.,з

Овога јутра, још од 4 часа, 8 батерија налазила сеу покрету ка Жљебу. Она се овако рано кренула да би се пре свију дохватила пута и у подне је стигла до самог ждрела Жљеба. Довде је пут водио уском клисуром, дугом око једног километра, чија је западна страна била веома стрма а источна, поред самог пута, спуштала се у стрму врло дубоку јаругу. Пут је био узан и невероватно стрм. А само ждрело

' Лични дневник ађутанта 11 пука [ позива, поручника Божидара А. Петковића.

2 Лични дневник командира 2 чете 2 батаљона 12 пука, резервног капетана Јована М. Павловића.

8 Наше су новчанице од 10 динара одмах почели рачунати у 9 перпера. И то је било „узрок свађама“, јер наши људи нису знали да је то новчано питање тако регулисано указом краља Николе. Али је још горе било то, што је робе, а нарочито хране, било недовољно, те су због тога цене свему врло брзо неприродно повећаване. Тако је нпр. капетан Јосимовић забележио: „Комад сланине од пола килограма продају по 12 динара. Да војник преноћи у штали, у ђубрету, само под кровом, траже 3 динара. Да се коњ уведе у шталу да преноћи, плаћа се 3 динара а од сена што поједе по три гроша килограм“. Да би се ово боље разумело, треба имати на уму да је ондашњи динар био 10—15 пута скупљи од данашњега, па су према томе високе цене биле у ствари толико пута веће. Међутим, наш војник, који је већ 4 године у рату, већ је био истрошен и није имао новаца ни за најнужније потребе а камо ли за храну, за коју није могао ни помислити да ће је морати куповати.