Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

205

А да би овако незгодан пут преко Жљеба могао да прими толико људства, стоке и возова, ваљало га је безусловно за то унапред осигурати, спремити и уредити за саобраћај. Међутим, за то није имало довољно времена. А и што гаје имало, није правилно искоришћено. Тако је Жљеб, такав какав је, примио да спроведе војску какву није видео од свога постанка...

Кад су Бугари успели да нам пресеку везу са Солуном и спрече отступање у том правцу, наша је Врховна команда била приморана да отступање наших армија управи ка Јадранском Приморју, а тамо су водиле пре козје стазе него ли путеви. Стога је Врховна команда 23 новембра наредила да команданти армија утврде „могућност превожења возова на одређеним правцима“ и да у том циљу „предузму све потребне мере“ А како су се возови из Метохије могли пребацити у Црну Гору једино кроз Жљеб и даље, то је Врховна команда 95 новембра понова наредила командантима 1, Пи Ш армије и команданту Одбране Београда да покушају провући „што већи број пољске артилерије и коморских кола“ овим путем, којим су и „Црногорци провлачили пољску артилерију коју смо им ми давали“.

Према овоме су упућивани поједини официри за рекогносцирање пута и они су о томе обавештавали своје претпостављене.“ Тако је 26 новембра командант Шумадиског арти-

: Велџки раш Србије, књига ХШ, стр. 26—28.

г Велики раш Србије, књига ХИ, стр. 74.

8 И на правцу Пећ—Чакор—Андријевица вршено је рекогносцирање. Извештај коњичког капетана 1 кл. Гојка Мих. Јовановића од 26 новембра гласи: „Пут који води од Пећи до хана Накућиште иде све уз реку Бистрицу, добар је и може се ићи свима возовима. Одатле се пут сужава и води косом уз брдо, тако да је кретање могуће само товарним коњима. Могло би се и двоколицама, али на два места пут прелази у праву стазу, те се не може ићи ни двоколицама. Тако исто на три места, раздаљине на по један километар, серпентине су тако оштре да је тешко ићи и двоколицама. До на 10 км. пут се пење а одатле пада ка Јусуфовом Хану; одавде пут иде опет узбрдо, пење се и местимично је сужен да се не може ићи ни двоколицама. Пут не пролази кроз село Ругово. Оно остаје северозападно од пута. Тек око ханова Бјелухе одваја се пут за Плав. У опште пут је способан за кретање само товарним коњима“. Сутрадан је Јовановић поднео и други извештај: „Ноћас сам заноћио у Бјелушком Хану и јутрос, 27 ов. м. у 7 часова, пошао сам путем за Плав. Но нисам могао даље ићи од 7 км. услед силног снега који је пут завејао и не да да се даље креће. Зато сам се вратио (на почетну тачку) и продужио пут право за Андријевицу, преко Чакора, где се крећу и све избеглице и њихови товарни коњи“. — 29 новембра предузео је рекогносцирање и начелник инжињерије Ш армије, пуковник Душан Ђ. Цветковић, Он је записао у својем личном дневнику: „Пошао сам јашући, али сам одмах више Патријаршије морао сјахати, јер се у Клисури беше смрзло и постало толико клизаво да се са староковним коњима није могло ни смело ићи. Коњи падају и опасност је да се не сурвају у реку. Коње вратих а ја продужих пут пешке. Пут веома рђав, узан и од снега клизав, да је тешко било и пешке ићи. Тако сам ишао пешке 10—12 км., све док се пут пео, и застао сам кад је почео да пада ка Јусуфовом Хану. Одатле сам се вратио и у Пећ стигао око 16 часова. Око 19 часова одох код војводе и реферисах му о нађеном стању. Одговорио ми је да се договорим о раду на овом путу и са командантом инжињерије Ш армије (пошто Пи Ш армија иду овим правцем)“.