Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

247

некадашњих бораца нису ни чуле свакодневно зујање непријатељских аероплана и прасак њихових бомби. Али и Врховна команда и Влада биле су немоћне да помогну. Сви њихови покушаји остали су без успеха. У очајању је решено да се у Албанији врши и реквизиција, али је на томе и остало.“ Били су то дани ужаса, када смо вапијали за помоћ, када није било ни најмањег зрачка наде и када су непријатељи ликовали. И тада је, 26 децембра, капетан Јосимовић у очају записао: „Наша војска, која је недавно била силна и славна, осуђена је да пропадне далеко од своје Отаџбине, у туђој земљи, где јој се ни гробови неће познавати, без и једне сузе за њом...“ Па ипак је Провиђење друкчије хтело...

Наши верни пратиоци и у слави и у беди, коњи и волови, делили су исту судбину. Само је њихова судбина била тежа, јер су гладовали — везани. Изнурена рогата стока упућивана је у марвени депо ради снабдевања трупа месом и вучом, коњи у коњски депо, а болесна стока у марвену бол-

веће паре. Веле „Ска хич! Брашно је за сељане.“ Стога се ова двојица реше да лукавством дођу до брашна. Око 11 часова ноћу привуку се до воденице и чују унутра два груба гласа. Обиђу воденицу и покушају да затворе бадањ (букву), али нису успели, јер је вода била врло јака. Чучуганац се досети јаду. У близини је опазио леш неког коња. С другом довуче лешину до јаза, пусти је и доведе је баш до самог бадња, па јеи гурне у бадањ. Она одједном затвори воду и престаде клопот у воденици. Обојица брзо сиђоше близу врата и сакрише се. Одједном поче псовка у воденици, врата шкрипнуше и један Арнаутин излете да види шта имау јазу. Кад угледа лешину, позва друга да му помогне да је избаци. Тако у воденици нико не оста. Војници брзо улетеше у воденицу, зграбише највећу врећу пројиног брашна, па кидај низ Бојану. Арнаути остадоше да се занимају око леша и да се затим чуде, како је врећа одлетела из воденице!“ ' Одмах по доласку наших трупа непријатељски аероплани свакодневно су летели изнад наших бивака и бацали бомбе. Стога је 24 децембра постављен један вод 8 шумадиске пољске батерије на левој обали Бојане, према Тарабошу, код старих порушених касарни, а сутрадан је постављен и други вод на левој обали Кири. 1 јануара 1916 примљено је наређење Врховне команде да се од Дунавске дивизије П позива прими 150 шрапнела, половина за ову батерију а друга половина да се пошаље батерији у Медови.

2 28 децембра Главни интендант (Пов. ЕМ 2189) доставио је решење да наша војска врши реквизицију у Албанији, пошто је на то принуђена, јер насељење тражи баснословне цене и неће да примају наше новчанице. Реквизиција ће се плаћати сребром, или ће се издавати признаница у којој ће бити назначено: каква је храна узета, колико и колико се има платити чеком на париске банке. Сутрадан је командант дивизије (ЕБр. 10372) издао потребно наређење. Цене су биле одређене: 1 кгр. кукуруза 1.40 а пшенице 1.10 дин., пасуљ 1.30, зејтин 1.80, со 0.80, црни лук 1.50, 306 1.20 а сено 0.50 дин. у звечећем сребру. Међутим морало се у околини Љеша плаћати и скупље: пасуљ 2, црни лук 2.50, кукуруз 2 и сено 1.60 динара. А то нам је веома тешко падало када су намирнице у Србији биле: кромпир, 0.20, пасуљ 0.20, кукуруз 0.15, хлеб 0.15, док се сада проја куповала за 10—15 динара па и више а наши волови продавани по 16—18 динара комад, па и мање.