Svet

”Мој oče, mrtvi oče". Posle toga osetio sam užasan stid. To osećanje bilo je toliko jako da mi nije dozvoljavalo da radim. Prestao sam da glumim. Skoro čitave dve godine oišta nisam radio. Počeo sam da propadam u obe sfere: i privatno, kao ličnbsti, i profesionalno. Izgubio sam bukvafno sve i jedino što mi je preostalo bip je goli život. Non-stop sam sedeo za poker aparatima i, naravno, gubio uovac. Gotovo da nisam ni jeo ni pio, Kao posledica svega toga - razboleo sam se. Zdravstveno stanje bilo mi je tako loše, da sam morao da primam vitaminske injekcije. Jedini načtn da se iščupam i-z tog ponora, bio je da ponovo počnem da radim. Problem je bio u tome što takav kakav sam bio u to vreme nikome nisam izgledao mnogo pouzdano. Niko mi nije nudio posao. Spas se pojavio u liku jednog mladog dečka, reditelja, koji mi je pomogao da uradim monodramu "Aveti". Igrao sam je puna četiri meseca u klubu "Krst". Predstave su bile svakog ponedeljka - nekad pred pet, deset, petnaest Ijudi, nekad pred dvoje. Najvažnije od svega bilo je to što. sam ja glumio, što sam ponovo bio na sceni. Sečam se jedne predstave - u publici je bflo nekoliko mojili prijatelja, moja mama i dva pijanca koja su čitav dan presedela u kafani. Platili su kartu јег nisu hteli da izađu napolje. • Atelje 212 u to vreme nije radio? U to vreme Atelje se renovirao. Nakon Sto je otvoren malo-pomalo i ja sam počeo da se uključujem u njegove pređstave. Za otprilike godinu dana več sam imao šest uloga. • Sta je bflo sa tvojom шопоdramom? Prestao sam da je igram. Ne volim taj ?anr. Ljudima može da postane dosadno i napomo da sa' vremena gledaju i slušaju samo jednog čoveka. • Neizbežno pitanje za glumce su glumački uzorL Kako stoji stvar sa tobora - jesi li ti imao neke uzore? Niti sam ih imao ranije, niti ih imam danas. Do onog što je suštinsko u glumi, različiti Ijudi dolaze na različite načine. Moglo bi se геči da su mi ideal Ijudi koji znaju da kažu istinu na sceni. Cilj mi je da to i sam postigne.m. Nekad uspem, nekad ne. A ta istina je neobjašnjiva. Jednostavno se oseti kao istina. • Sa Savom Mrmkom sarađuješ već dosta dugo? Prvi put smo zajendo radfli jednu ratnu dramu pre đeset, dvanaest godina. Snimalo se u Novom Sadu neka tri-četiri dana. Dezerter, koga sam ja glumio, imao je nekoliko scena. Kada je film u pitanju, u to vreme bio sam totalno neiskusan. Problem je nastao kada je trebalo da uradim jedan krupni plan. Sav sam se bio ukočio, što od treme, što od toga Sto sam mislio da tako treba. Slušajuči ranije neke priče, pogrešno sam zaključio da ne treba da dišeš kada ti hce snimaju u ргvom planu. Sava mi je objasnio da treba samo normalno da dišem i da če tada sve biti u redu. Sa Savom Mrmkom snimio sam tri-četiri drame. Neke od tih uloga bfle su sasvim bezvezne kao, na primer, uloga auto-stopera. Ipak, kad god bi mi Sava ponudio saradnju, ni trenutka se nisam dvoumio da H đa je prihvatim. Osečao sam da treba da radim sa njim, da je to korisno i dobro za mene. Taj čovek je veliki profesionalac koji ceni glumačku profesiju i zbog toga glumci vole da -sarađuju sa njim. Zaista smo ostvarili lep kontakt - i Ijudski i profesionalni. On me je zvao čak i onda kada me sa televizije niko ni-

je zvao. Godinama ništa nisam radio na televiziji, izuzev sa njim. • Ti si mnogo veće uspehe postizao kao pozorišni nego kao televizijski glumac? Volim pozorište. Ono u čoveku, glumcu, izaziva jedan neverovatan, neobjašnjiv osečaj. Onog trenutka kad izađeš na scenu, zaboravljaš sve ostalo, sve probleme koji te muče. Bolest, temperatura, glavobolja, zubobolja... sve nestaje, Starci počinju da igraju kao devojke, kao balerine. I sama krv počinje drugačije da cirkuliše. To mogu da shvate jedino pesnici koji poseduju posebnu vrstu genijalnosti. Cmjanski, na primer. Pozorište je čudo, u njemu vlada magija. Kao rezultat te magije ja, recitno, uvek znam tekst iako ga пе učim. Jednostavno pročitam i - znam ga. To je neobjašnjivo. U suštini, iluzomo je umetnost objašnjavati. Kako neku sliku objasniti, kako objasniti neku dobru kompoziciju? Umetnost je slrka života, a život je jedna velika misterija. • Kada se pogleda spisak tvojih dosadašnjih uloga, ne može a da se ne zapazi da si najćešće igrao pisce, slikare, Ijude od umetnićkog duha i intelekta. Da li je to slućajno? Zašto reditelji biraju baš tebe za fe uloge? Stvarao ne znam. Možda izgledam pametno (smeje se). Kao klinac, na televiziji, igrao sam Branka Radičeviča. Bio sam mršav i visok. To je verovatno odgovaralo predslavi o tome kako je Branko izgledao. A on je u stvarnosti bio nizak, zdepast, nabijen i jak. Takav je bio sve dok nije dobio tuberkulozu. Ona ga je za mesec dana skršfla. Njegov dotadašnji izgled zaista nije imao nikakve veze sa romantičarskom predstavom o njemu. Kasnije, igrao sam Steriju, dva puta Andriča, dva puta Crnjanskog, Savu Mrkalja, Pekiča, Savu Šumauoviča... Igrajuči takve ličnosti, glumac sazna mnogo više o njima, sazna neke pojedinosti koj,e bi mu inače ostale nepoznate. Cesto se pojave Ijuđi koji su ih poznavaH i od kojih saznam neke detalje iz njihovog života, neke anegdote. Tako se živpt obogačuje. • Sta je sa glumciraa, mogu li i oni da se obogate? Moj otac je uvek za sebe govorio da je najbogatiji čovek na svetu јег ima pet sinova. A živeH smo dosta siromašno i teško. Ja, na primer, nemam čak ni stan. Nemam ništa. Ali, osečam se bogatim. Tako živim i ponašam se kao da sam mflijarder. Bogat sam, јет sam imao prilike da nešto vidim, naučim, osetim. To je bogatstvo koje nikad ne može da ti propadne. Niko ne može da dođe i da ti ga ukrade, da te opljačka. Gluma je ргоfesija od koje se niko u Jugoslaviji nije materijalno obogatio. Ona ti donosi jedno drugo bogatstvo, jednu sreču i zadovoljstvo koje osetiš svaki pufkada izađeš na scenu. To se ni sa čim ne da porediti. • U razgovoru sa novinarima uvek si otvoren i iskren. Bez okolišavanja prićaš o svim periodima svog živofa, i onim lepim, i onim manje lepim, o svim svojim postupcima i osobinama. Koje su tvoje najveće mane? Ne postoje mana Ш porok koje ja ne posedujem. Ja sam ti vrlo poročan tip. Jedino drogu nikad nisam probao. Znaš li zašto? Na novosadskoj Akademiji bili su zajedno i glumci i slikari. Oni koji su duvaH, morali su da se kriju. Pošto sam bio povodljiv i рогоčan tip, spaslo me je samo to što je duvanje bilo povezano sa sakrivanjem. Više sam voleo da popijem, jer to se radilo javno, u društvu. Zbog alkohola niko nikog nije hap-

sio. Uvek sam voleo da radim javuo. Očigledno ml i za poroke treba publika. • Ima li istine u priči da si se kao klinac bavio hipnozom? Priča je potpuno tačna. “Desila se u vreme kađa sam imao petnaest godina. Došao sam do nekih knjiga o mađioničarskim trikovima i o hipnozi. Veoma brzo. shvatio sam da mađioničarstvo nije za mene. Za bilo kakav uspeh bilo je potrebno mnogo vežbe u osami, a ja, kao što sam več rekao, volim da sam u društvu. To je i jedan od razloga što ne volim monodrame da igram. Hipnoza je več bila nešto drugo, mnogo zanimljivije i izazovnije. Mogu da se pohvalim da sam uspeo da postignem posthipnotičku anesteziju desne ruke kod jednog svog komšije. • Kako si to uspeo? Moj mlađi brat, Bogdan, i ja, uvežbali smo prevaru. Ona se sastojala u tome da ja njega hipnotišem, naravno samo naizgled. Deca iz komšiluka su sve to gledala, Po.tom sam, sledeči uputstva iz knjige, pokušao da hipnotišem sve njih. Bile su to lagane vežbe. Kod jednog dečaka sve do jedne su ргоšle i uspele. Bio sam prezadovoIjan. Pokazalo se da je on strašan medij, tako da sam ga bez problema doveo u hipnotično stanje. Rekao sam mu da u jednom određenom trenutku nakon buđenja neče osečati nikakav bol u desnoj ruci. Seansa je bila gotova. Probudio sam ga. Zaista nije osečao nikakav bol na udarce u desnu ruku. Nakon štipanja i udaranja prešli smo na konkretnije stvari - übadali smo ga iglama, paiili cigaretama, stavljali olovku među prste, a onda ih stiskah. Moj "pacijent” je sve vreme umirao od smeha. Apsolutno ništa nije osećao. Njegov brat, koji je u međuvremenu naišao, bio je prene-

ražen. Naredio nam je da ргеstanemo sa mučenjera. Naš drug se još neko vreme smejao, a kada je prošlo vreme neosetljivosti, samo što nije umro od bolova. Ja sam tek kasnije postao svestan toga koliko je ta naša igra, u stvari, bila opasna. Moglo je da se desi da ga ne povratun iz hipnoze. Isuviše je to opasna igra. Odavno nisam razmišljao o tom događaju. Nedavno sam na jednoj televiziji sreo Big Laleta, pa sam se svega setio. Verovatno svaki dečak želi da bude mađioničar. Ima U išta lepše od magije?! Vremenom sam shvatio da se može biti mađioničar u svakoj profesiji, treba se samo potruditi, • Hipnoza može da па površinu izvuće neke skrivene delove lićnosti? Tačno tako. Danas me je pomalo strah od hipnoze, tako da bih dozvolio da me hipnotišu jedino ako bih morao. Nisam siguran kako bi moj mozak reagovao na jedno takvo stanje. Svaki čovek u sebi nosi mnoga biča i ličnosti. То sam naučio igrajuči razne uloge. • Koja tvoja Ućnosf izlazi na površinu kada se zaljubiš? Gde je mesto Ijubavi u tvom životu? Ljubav je najvažnije osečanje koje čovek može da oseti. To je jedina kategorija koja je zaista neophodna čoveku. Bez Ijubavi-sve postaje besmisleno. Ona ispunjava čoveka i predstavlja pokretač svega. Zbog nje se hoda, zbog nje se ide u pozorište, zbog nje se živi. Moraš voleti prvo ženu i dete. a onda i sebe. Covek mora voleti i sebe đa bi se sačuvao, da bi prestao da se uništava, ako je to već radio. Imao sam periode kad sam zaista mrzeo sebe. Prosto sam želeo da me nema. Kad nisi voljen i kad ne voliš, ne možeš i ne želiš ni da živiš.

• A brak? Koliko je on potrcban? Koja je njegova fimkcija u današnjem društvu? To je upravo ono o čemu govorim. Brak i Ijubav idu jedno uz drugo. Nikada nisam voleo ni mogao da budem sam. Prvi put oženio sam se čim sam se odvojio od porodice. Nisam više sa tom ženom, aU mi je ona i dalje draga. Osečanja ne. mogu nikada da nestanu. Nestane jediпо mogučnost međusobne komunikacije. Lepo je kada neke stvari traju dugo. Ali, sve što je lepo. često ima kraj, Uteha je to što i ružne stvari rrnaju svoj kraj. Danas imam drugu porodicu, drugu suprugu, dete. Mnogo ih volim i sve svoje slobodno vreme provodim sa njima. Može se reči đa smo non-stop zajedno. • Kako gledaš na vemost u braku? Veraost je neophodna. Ona se pođrazumeva. Da U je neverstvo i prevara ako se neko smuva sa nekim, ne znam. Nikada nisam razmišljao o tome. Nikad nisam bio Ijubomoran, nikad nisam ni pomislio da me žena može prevariti, U mojoj svesti to ne postoji. Ako bih to pomislio, ne bih više mogao da budem sa njom. To je za mene nepostoječa kategorija. Nemoguče je biti neveran kad nekog voUš. • Znaći U sve ovo da si ti srećan ćovek? Sreča ti je jedna čudna hemija. Vrlo često sam bezrazložno srečan. Nekim Ijudima to nije jasno, pa me pitaju kako mogu da budem srečan kad imam tako mnogo razloga, po njima, da ne budem. Meni ništa ne treba za sreču, Desi mi se povremeno da budem i očajan, aU mnogo češče sam srečan. U suštini, ne misUm da sam srečan čovek. Ali, ja hoču, ja sam odlučio da budem srečan čovek. Ja to hoču, ako hoču, onda i - mogu.

'Otac mi ie iznenoda umro i otišao sam na sahranu. Aii. abocf velike j žurbe nisam moaao dostojanstveno.! na miru da aa ispratim. Morao sam da j se vratim, jer j sam te večeri imao premijeru u pogorištu. Naredne veceri u predstavi koju sam iarao izpovarao sam reči: "Moj oče, mrtvi oče". Posle *oaa osetio sam uiasan stid. To osečanpe biio je toliko gako da mi nije dosvoijavalo da radžm. Prestao sam da alumim"

ПКД STANIĆ: S«1 МОП POBOCII МВВДМН РДШПП

"ОР SWIH РОВОКД IEMMO ВВОСР NISAM РВОВДО

4.08.1995. Svet