Svet

DNEVNIK

dr Draško Ređep

Svaka ti čast

Ne verujem da ču skoro biti u Novom Sadu - već duže vremena nisam ni bio - pa se ovako prisećam na veći deo nataloženih decenija koje smo preživeli u nonšalantnom kontaktiranju poslednjih godina smanjenim intenzitetom, uz setnu pomirljivost da пат se osipaju zajednički prijatelji i drugovi. I da se naruSavaju prijateljstva, što je najteži greh, kao i zatvaranje neke krčme! Stojan D. Vujičić, Budim, na dan rođenja Vuka Karadžića, 95.

"SODOROW^^ dina, otvorena čudesnom izložboin autoportreta Milana Konjovića, Pera Teodorović (novembar 1995) dostavio nam je plavu, prozračnu, ležeovsku poruku. D. J. Danilov piše, i govori, da je moja erudicija neobično organizovana, ali da je još i prozračna, plava. Skrjabin. I premda sve zavisi od rasvete, taj plavi znak Teodorovićeve palete, zagonetan, smislen, odvažan, dokazuje da se istraživanja mogu pojaviti neočekivano. Cak i na parcelama davno obdelavane njive. Svakako sam ponosan što sam (još) bio živ kada su ove monumentalne, magične slike postale java galerije koja nezaboravno gleda u Dunavski park. Miljenko Smoje, 30. travnja 1985, "Nedjeljna Dalmacija " VESELOIEU NOVOM SADU Proveja san mirno jutro, tija rano obidvat i spavat do snimanja. Fala bogu i to će svršit, večeras se snima zanja emisija. Gremo u otel i prid tvrđavom ona vidi da je otvorena nika mala galerija u kojoj se priređuje izložba slikara Miće Uzelca. Povirimo. Unutra režiser Pere i s njin jedan korpulentan čovik. Predstavi se; Ređep. Ona kurjožasto pita: A ča van je oni Ređep? Koji Ređep? - smije se čovik. Oni famozni o kojemu se u zanje vrime toliko piše.

Ja san taj. draga madam! Ne jidin se, krepajem od smija. Pijemo votku, ćakulamo. Ređep vrcav, duhovit, pametan. Njuje osvojija. Sapje rrri: Ne virujen da je onaki kako pišu. Nije baš anđel. Nisi ni ti. Zato je i meni drag. Primistimo se u susedni restoran. Nima spavanja. Ređep je u velikoj formi. Pišemo kartoline pisniku Antiću, starome slikaru Konjoviću, Jari Ribnikar. Popodne zanje snimanje. Uvečer me vodu u "Točak". Prid restoranom stotine parkirani tonobili, gužva na ulazu. Unutra krkljanac. Mladići i cure zbijeni ka sardele. Uz grupu "More" večeras piva i Josipa Lisac, pa Denis i Denis a unutra još sidi Lepa Brena. Jedna cura pada u afan. Iznili su je vanka i kad se razabrala, opet trče unutra. Neka je vrag nosi! Tuče mužika, žamor, buka, sam sebe ne čuješ. Pripa san se i uteka. A jema sam ništo puno važno pošapjati na uvo Breni. Ujutru u dva bota oprostija san se od svoji domaćini. Dragi Grofe, Ti si jedini grof kojega sam u životu upoznao. I da znaš, za mene si pravi, autentični, najesencijalniji grof - ottnjen, pametan, dekadentan. Kako si mi, grofe moj mili? I ne sumnjam, da ti je lipo jer i Ti, kao i ja, iskusni smo more-

plovci i znamo boldižati po svakome ncvremenu, i junačkomc i nejunačkome usprkos! Ništa Ti drugo ne želim nego dobro zdrctvlje _a za sve drttgo Ti ćeš se već snaći"! Voli te Smoje i Leposava P. S. Nije da sam škrt pa da sam iskoristio staru kartolinu, nego ova mi je draga. Tžato Ti je šaljem. Zelio bih Te zagrliti! S. SMOIE Која davna vremena! A njega, velikog našeg meštra sa mora, više nema. Prisećamo se moj lični i veliki Poglavica Lukavo Levo Oko Mileta Radovanović i ja, isred "Kruga", u ulici Laze Telečkog, onih romantičnih dana kada, može biti, još ni "Z. B." nije bio ambasador u Republici Irskoj, a Cedomir Popov ni akademik. Moj drug Smoje je usred ove selendre najednom sve nas prepoznao, a ponajviše još neugasivi panonski sindrom koji se, zavetno, zove Jadran. U romantičnoj galeriji "R" u Petrovaradinu Radiša Petrović je organizovao izložbe Hodija i Uzelca, "Kibic" još nije bio otvoren, a pelinkovac je, na veliko zadovoljstvo mojih kumova, tekao u bistrim onim potocima niz Dunavsku u kojoj se, svakog proleća, u brigadirskoj uniformi, pred odlazak na Letenku, pojavljivao Zupčinko, najavljujući naš prolećni smrad.

Na onoj staroj kartolini Leposava se. dakako, potpisala ćirilicom, a N’aše malo misto, uz Salaš u Malom Ritu. svakako naša avangardna i najšarmantnija tv serija pokazala je kako vic i te kako može da važi i u drugoj parohiji. Svaka Ti čast. dragi moj meštre, što bi mi na uvo i sada šapnuo Cule, moj drug. Sve nas je manje i sve nas je raskošnije prisutnih. VELIKIĆ Najbolji naš roman ove tmume nam sezone kada se čak i od dramatične naše kapitulacije pokušava načiniti naša pobjeda, svakako je napisao Dragan Velikić, dragi moj gost na svadbama beogradskog " Mažestika". I to kod prestižnog izdavača, u "Vremenu knjige." A zove se jednako: Severni zid. Toliko razdešenosti, smelosti i doživIjaja gotovo da već deceniju nije stiglo na moj čitački sto. Velikić je vest. HERCŠMERC Baš sam pre neki dan, na Kolarcu, govoreći (dakako, i pred Mirom Marković), o poeziji Milisava Milenkovića, spominjao kako se, od Cmjanskog do danas, ponavlja upomo pitanje: Otkud Veltšmerc u Banatu? Posle se pitanje unekoliko kontaminiralo; Otkud nadrealizam u Beogradu? I gle čuda, sad mladi romansijer Dragan Rjnković, koji veoma mari za moje anegdotično

pitanje, naučeno od konobara, u "Fokstrotu": Sta ste imali? Kuči! - ispisuje na naslovnoj svojoj strani neobičnu reč; Негсšmerc! Sad će Cule po treći put biti citiran: Svaka Ti čast! Naša jedina boljka i jeste srčana, -a moj šezdeseti rođendan ćemo, ako Bog da, i Sponzori se pokažu kako treba, biti proslavljen u "Fokstrotu". STANKIO Mališa je genijalac. Radeći kao šifrant u našoj ambasadi u Vašingtonu, od duga wemena je obilazio znamenite one muzeje. I za sebe slikao Tzv. replike. Reč parlamentama, neobična, svetla. I sad je doskočio i sam sebi i tolildm slikarima sveta. Stvarajući svoj vlastiti imaginami muzej umetnosti. osvojio je Novi Sad. Kao proletos palatu Krsmanovićevih, Protokol, u kojoj je sanjao i dugo živeo, kod svoje tetke, Todor Manojlović. . Ništa nisam učinio znamenito, nego sam, otvarajući izložbu, pred Jovanovom parafrazom čuvenog Doručka na travi, doneo jednu mandarinu. (Nije bila sa Brozove Vange). Mandarinu je posle, sve mi se čini u slast, pojeo Strahinja Marinkov. Ako. Možda smo ipak na jugu. i u prisustvu gospođe Lilić.

TAJNE, PODZEMNE VEZE JADRANSKOG I PANONSKOG MORA: Smoje i Ređep

24

27.11.1995. Svet