Svet

Basprošaja prodaj : : nam profesora ugledne Jedne naše _ akademije koji je, u onim nesrećnim dantina ratovanja. namah predao antikvarijatu za maleuve pare slovenačke ı brvatske kujige. Mahom antologije, mahom klasici. ı mahom mrtvi aulori su bili na prodajnom pultu.

Sad. nikako ne mogu da se setm gde će, ı kako će, nanOvO pro„Baći tc Iste autore ı ta ista izdanja, u OVOJ eri normalizacije. I odnosa, dakako.

Sve ini se čini da ı sa rasprodaJauma tie Ireba Žuriti.

Svejedno Je noć.

Jubilej SI Znam krilčara koji bezmalo svaki zuačajiniji literarii ili kulturni Jubile} spremno sačekuje voluminoznoin knjigom. Nije. bitno da Vuk. Kiš ili... Koliko će Još velikih, isto zaludnih tomova morati da napiše naš dežurni čovek! Verovatno mi me pretpostavlja koliko je kalendar naših jubileja (1 obmana) bezmeran.

Mažestik

Kako bilo da bilo, Mažestik u Beogradu ostaje prvorazredna adresa ne samo naše prošlosti, nego ı savremenih drama. Cuveni Isidorin ručak sa Milanom Konjovićem, bezmalo terapeutski, u onom sivom vremenu socijalističkog reahzma, Krležine dosetke, torba Marka Ristića sa denuncijantskim materijalima pred ona dva prozora, u očekivanju Đidinog dolaska, samoubistvo direktora, OlHver Minić na šestom spratu, mag našeg urbanizma, Handke, Matići, Dragan Velikić i Ja na svadbama bezmalo skorašnjim, kafa Vuka Draškovića, Vesne Pešić i Zorana Đinđića pred zborovanje 9. marta 1996.... smeh Mome Kapora, loža Ljubinke BoDIĆ:-. Sve se Io sjJatilo u nenapisanoj hronici Jednog od naših vidikovaca sa kojih je oteta Evropa.

Dakako. termin koristim u smislu koji mu je dao izuzetni naš kritičar ı slikar Miodrag B. Protić u knjizi Otmica Evrope ("Feniks", Zrenjanin, 1995).

U međuvremenu sam opet načuo kako nas onaj akademik Popov "smešta" ni u Evropu. ni na Istok, ni među nas, ni izvan nas.

Zbilja. da li Je ikad bio u MaŽžestiku? Voda onde teče. A ima ı muzike. h Je u pitanju

Sammuubistva

Isidora Sekulić je o našim đačkim samoubistvima pisala još daleke 1912. godine. Nedavno sam, opet. čitao nekoliko koluinni ı reportaža posvećemih talasu samoubistava u Frucuskoj, među policajcima, legendaruum onim fernaudelovskim, veselim žandarima. Očevidno, snicidno biće se može pronaći u svim savremenim. uostaloni ı bivšim profesijama.

Ima ı gradova koji su. zna se, dramatične prestonice samoubistava. U prethodnoj Jugoslaviji to su bili, kažu bez premca, Ljubljana, Subotica. Maribor...

Onda Je naišao rat, kao veoma markantna tajanstvena fačka samoubilačkog sindroma.

Očevidno, rat Je prevršio svaku meru.

O tome piše Lidija Ćulibrk u magistarskom radu o ratu ı suicidu. Dokumentovano, pregledno, zasnovano. Svakako nas opominjući kako se, umesto pojedinačnih slučajeva, preko naše ravnice, uz sve ı svakojake druge. valja ı opaki samoubilački talas. Kao znak nevremena. rasapa, sveopšte naše nesigurnosti ı poremećenih uslov a ı biografija. Voleo bih da Isidora Sekulić, sa pravom proglašena ženom milenijuma, može da pročita LidijJinu studiju.

I mudre žene, kao ı ideje ı pesme, mogu da razgovaraju na velikoj razdaljini. I vremenskoj.

P:S:

A opet sve Je ı dalje enigmatično: sve samoubice u mom Životu bile su veseljaci, ı njihova nasineJana lica, od Copićevog do ZŽarkoVićevog. iraju u albumima starih fotografija kao smiptomi sreće ı zdravlja.

Vasko

Tumaranja Vaska Ivanovića ("PrometejJ", 1990), recenino vođen dnevnik. sugerišu dramatičiiu godi-

nu 1994. naše neizvesnosti ı naših (s)lomova. kao realnosi koja e alerpgična u ısu mah ı stvarnosna. bolna. odrešita. Nalik na one autentične dnevuikc našes vremena koji ništa ne prećutkuju ı nikome sc ic rugaju. alı sloga uzavrelom rečenicon. ponosniu sledom događaja, izvesno već maštarskomni. donkihoiskoni siataksom osvajaju prostor pažnje eventualnih čitalaca kao sudbinu samu.

Odista. sudbina ove male zemlje među svetovima. kako se, ite kako patetično, govorilo u našim pedesetim godinama. kao u samoj žiži tajanstvene tačke. iz poznate pesme Dušana Matića, prelama se baš u toj godini, istoj ı neprepoZnatljivo)j 1994, kao nepojmljiv horoskop. Kao magleni znak. Kao teatar strave i mobilnih, to će reći apokaliptičnih prizora bez sna.

„Uostalom, sna ı nije moglo biti u

ovim našim itekako ratnim ı opet neprekidno poratnim godinama. Sve je nalik na spiralno istraživanje bez mane i straha, ali pod Jedinstvenom opsesijom O kraju sveta ı svetlosti koji odlažemo neprekidno. panično, brodolomnički. Jednostavnost ekspresije jednog od naših najuglednijih publicista ı novinara, ovde Je, itekako, u neposrednoj blizini velikih metafizaičkih dilema ı razaranja koja daleko nadmašuju materijalne nepogode, kataklizme sa bezmernun posledicama, užas koji nas ne ostavlja mirnim nikada ı nikako. Imam utisak da je ove rečenice, ovo viđeno ı doživljeno, ovo što Je zabeleženo ı ono što se podrazumeva, pisao autor koji je, kao u poznatoj novel Pavla Ugrinova, imao trenutak pre nego što Će biti izveden pred |edan bel zid. konačan, smrtni, maketa, markacija streljačkop voda. Tako se onda ı kasmiji utisak o prvim ı potonjun vesuma o jeduom svetu koji iščezava ili je već iščezao, Javlja kao memento. Tragično i e{eMicrno, OdIsta, U OVOJ SVeESCI SUSeCduju u konverpenciji koja — Još

mar Za ovozemne stvar. Bez posledica ı bez nade.

Pred čitaocem nije tzv. naknad-

ni dnevnik ovih naših izgužvanih 1.

suvišnih dana. Ponajviše, 1o Je IStOvremelia, bez posrednika iznedrena slika koja se ogledala u umrljanim ogledalima naših tužnih avenija ı irgova, u onoj tako simptomatično prelomnoj. a možda tek samo lomnoj godinu 1994.

T'eletarn

Citave noći kada se ministar M. Milutinović vraćao iz Zagreba, zvrijali su moji telefoni. Najednom su proradile veze: te nismo vas mogli dobiti ranije, nikako, itd.

Cudna sprava, taj telefon.

Otkriva nas katkad nezaštićene, sanjive, svakojake, mamurne sigurno. Uvek govorim prijateljima: ako vas već neko probudi. budite bar ljubazni. Nema povratka u san.

Ali ni u vreme kada su smetnje na vezama bile "jedini" razlog raskida. Nameštaj

Džon Golsvorti ima novelu o tome kako jedan mladi američki bračni par, Iz godine u godinu, Inenja svoj nameštaj. U skladu sa stilom, modom, itd.

Tako, zapravo, oni nikada ne spavaju u svojoj kući, već, kanda, u salonu nameštaja, tuđem, iznajmljenom, recimo.

Pomišljao sam to često u Jednoj porodici gde sam, možda samo Još sa nekolicinom stalnih gostiju, bio stari nameštaj te kuće.

Ali ı to vreme Je nepovratno prošlo: novina Je pronađena, mene više nema.

Ste posto Kada bi se komponovao reg1star imcua ı tema o kojima sam u zelenini brojevima Svcta, našeg jubilarca, ovih godina pisao, najpre

I8. 3. 1996.

Svet

bi se, verujem. moglo uočiti da su na tapetu bili pokondireni provinciJalci, snobovi, ljudi u futroli. tv starice ı njihova nedepilirana lica, praznoreki akademici, mutomani zvuka, poluobrazovam nastavnici nekadašnjih političkih škola. kameleoni koji su, takoreći u Jednoni sodišnjem dobu prominuli kroz nekoliko političkih stranaka, starinski organizovani špijuni sa klasičnim petparačkim „nadimcimma “Soko, Orao... Ali, isto tako, moji pozitivni junaci. od Konjovića ı Balaševića do Arkana ı Dugog, moje lekture početnika, Hodi Ferenc, veliki naš slikar, Igor Mirović, sa vizantijskim asocijacijama u suhu, velemajstor Milorad Pavić, Noć đenerala Vuka Draškovića, lanjski romantični snegovi, Mihajlo Svilar, Mlađa Marinkov, Vera Vasić ı njena

sjajna knjiga o mahm oglasima...

-Sad se jasno vidi: nisam OSODIto mario plastove sena koje se kreću Dunavskom kao krabulje, uobraženost minornih stranaka koje zasedaju, u bogatom komforu malenih devojačkih soba, pelinkovac, u ranu zoru, remitendu samoljubivih listova, mačka u čizmama, očajne male seoske priredbe o filmu, neprenesenu akcentuaciju, baklava kulturu, Zupčinka ı Marčinka... A mario sam Kibic uvek petkom u podne, rasvetu u Fokstrofu, slikarstvo Sanje Mihajlović, markize našeg slikarstva, košavu, ali ne u tumačenju zadriglog televizijskog rokera da je turski vetar, DaNs,. naš atraktivni časopis, Simonidu i njene zavijorene, mati'sovske, erotske slike, pisma Crnjanskog, maglu Zdravka Mandića, ljubičasti novosadski sumrak.

L ponajviše još, mario Svet. Mogu da kažem: sto posto povodom stotog, broja. Mogu, ali se uzdržavam. Svet ne posmalra svoj slučaj u ogledalu naših kobmih dana kao prevažnu temu, dobro znajući da onaj ko se ponajviše, ıli jedino bavi sobom. zaslužuje ćutanje. Ne ı dijalog.