Svet

| stavivši dale| ko iza sebe ibarsku "mag1stralu" M koja zaslužuje navodnike, čim smo preko maglovitih prevoja Zlatara ı J adovnika sišli u kanjon Tare, dočekaše nas crnogorski putevi, opravdano ucrtani u auto-Kartama kao magistralni. Da smo zaista u drugoj državi, uverava nas i crnogorska policija na kontrolnom punktu u Bijelom Polju, neki drugačiji momci od onih na koje, zbog novih umiformi, tek · navikavamo po saobraćajnicama diljem Srbije. Dok od našeg milicionera možete pomislti da je vatrogasac, poštar ili portir, Montenegro-policija je apsolutno prepoznatljiva u svojim, takođe novim, još uvek zimskim uniformama, kojih smo se nagledali u američkim filmovima. Sa zadovoljstvom primećujem da je izmenjeni imidž rezultirao ı promenom u ponašanju čuvara reda, koji nam posle kratke, rutinske provere poželeše srećan put. Za razliku od Beograda, u Podgorici ne možete zalutati, jer Je svaka raskrsnica opremljena putokazima. Na

12 kilometara od crnogorske prestonice prema albanskoj granici, u Tuzima, nikla je usred njiva ogromna buvlja pijaca, kažu, najjeftinija u Jugoslaviji. Tome u prilog svedoči veliki broj automobila iz svih delova države, kao ı fantastična mešavina narečja trgovinom opsednutih posetilaca — od južnosrbijanskog ubrzanog sažimanja slogova, do banatskog ležernog, pevajućepg, otezanja. Pošto se veći deo godine buvljakom u Tuzima, zbog blata, ne može proći u uobičajenoj sezonskoj obući, dovitljivi domaćini su se dosetili ı posetiocima ponudilh mogućnost iznajmljivanja gumenih čizama. Par "rent-agumenjaša” može se dobiti za pet dinara, što, ruku na srce, nije mnogo, s obzirom na opasnost da u tuskom "glibu" ostanete bez jedne, a možda i obe cipele.

U smeru suprotnom Tuzima, putokaz nas vodi ka Nikšiću ı dalje, prema krajnjem odredištu putovanja Trebinju. Nakon poslednjeg crnogorskog, policijskog kontejnera na Vilusima, dobrim, novim putem prelazimo granicu Republike Srpske. Zaprekama sužen put ukazuje na blizinu kontrolnog punkta novoustanovlje-

29.4.1996. Svet

ne države, a sa kojom su OZbiljnošću činovnici shvatili SVOJ posao, vidim 1 po insistiranju krupnog, brkatog oficira, kome je moje prezime bilo neobično, pa samim tim i sumnjivO, da dokažem da sam Srpkinja. Posle žučnih uveravanja, pozivajući se na svoju Krsnu slavu, uspevam nekako da ga odobrovoljim. Rastasmo se kao prijatelji uz njegovu, Više Želju nego obećanje "ako Bog da, videćemo se u Novom Sadu”. Trebišnjica, čije korito prati put kakav u Srbiji možemo samo da sanjamo (uoOs– talom preusmerili smo se na brze pruge, pa nam rupa do rupe na magistralama više ništa ne znači), mima je, providno-zelena. Tako čistu Je ne pamte ni najstariji Trebinjci, mada gorko primećuju "ni da je malo zamućena, ne bi smetalo", priželjkujući da proradi industrija, pa makar po cenu ekologije. Grad lep, kakvim ga pamtim, pun mediteranskog. šarma ı osim nekoliko "zalutalih", zjapećih kratera u krugu trebinjske bolnice, nigde ni traga od ratnih dejstava. Neki novi bogataši, uz blagoslov lokalnih vlasti, voze skupe strane automobile bez registarskih tablica. Hvale se Trebinjci da je njihov predsednik Bo-

židar Vučurović uz rat (ne "uz rad") završio Pravni fakultet, ostavivši definitivno iza sebe podrugljivi epitet "kamiondžija", koji ga je pratio sve ove ratne godine.

"MLAD SVIJET SLUŠA BALILUK!"

Na čistom belom zidu u centru grada, u blizini gimnazije "Jovan Dučić", grafit džinovskih razmera "KO MIR(U) ŽELIO U KUĆI MU BIO(LA)". Da li Je to nagoveštaj približavanja "julovaca" ovim krajevima u predizbornim danima? I mlađi i stariji stanovnici hercegovačke prestonice slažu se u jednom: ni JUL, ni SPS u ovom delu Republike Srpske "no pasaran” (neće proći). Poduže obožavanje "pre-

dsednika svih Srba" pretvo-

rilo se nakon Dejtona u svoju suprotnost, pa se uz Miloševićevo ime, ukoliko se uopšte pomene, ODO nadovezuju imenice "pas" ı "mater" povezane 0 nepristojnm glagolom.

"Moj sine, mi smo ti Srbi čudan narod. Uvijek moramo imati nekog za kim ćemo Kao ovce ići. A ako nas vođa izmevjeri — Zna mu se" — veli starac pOštovanja vrednih godina, a izra-

zito dinarskih crta, značajno sučući brk i nastavlja — "prije dva dana rodio mi se unuk, tamo kod vas, u Zrenjaninu, pa me sin Jutros nazv'o za muštuluk i pita znaš li koje sam mu ime nadjenuo??, a ja, obradovan, ponadah se, fe viknuh koliko me grlo nosi u oni đavolji telefon — Je li Radovan? "Nije? veli 'Ćaća, Sta Vuk'. Kakav Vuk, zavap'

vukli ga mrtva, brže da si mi djetetu ime promijenio! Te se bogami, ljutnuh. Ko zna 'oće li me poslušati.

Ova omladina više nikog ne sluša... Večno okupljalište gene-

racija mladih Trebinjaca, kafana "Pod platanima” načeta zubom vremena, polupanih prozorskih stakala od posledica bombardovanja, ZatVOrena je, u iščekivanju boljih vremena. Na relativno malom prostoru Starog grada (srednjovekovno gradsko jezgro) otvoreno je “desetak novih kafića iz kojih trešti novokomponovana muzika. Moj slučajni poznanik se trže ıZ razmišljanja o unukovom imenu ı ne izdržavši, mršteći se procedi: "Baliluk, sami baliluk! Eto šta mlad svijet sluša. Taman k'o da 'odža sa mimareta 'alače."

leve obale Neretve prezivijavnji · postdejtonskog mira |

Vučurević više nije kumiondzžijca - završio je Pravni fakultet:

A omladina, rasuta po minijaturnim baštama gusto posejJanih kafića, uživa, veselo čavrljajući na toplom mediteranskom suncu, u društvu španskih "iforovaca", za koje ima samo reči bvale. Kako i ne bi, kad su Španci trebinjskoj bolnici odmah po dolasku poklonili bolnički kombi opremljen kompletom za reanimaciju, a u staračkom domu, gde su smešteni, španski bataljon je organizovao javnu kuhinju u kojoj sirotinja i izbeglice svakodnevno dobijaju tople obroke. Španski vojnici pomalo uče srpski jezik, sa željom da se što više približe lokalnom stanovništvu. Prijaju im komplimenti, smeškaju se, ali ne ostaju' dužni izrazivši se pohvalno o ženskom delu populacije, skoro u glas "Muy bonitas ninas" Po gradu se šuška o postojanju Javne kuće za gostujuće vojmike, čak je ı lokalizovana "negde oko zgrade gimnazije u Starom gradu", ali ı pored svih nastojanja nismo uspeli da je pronađemo.

"TAMO GDE SU NEKAD BILE DŽAMIJE

Na mestu na kom se donedavno izdizala vitka silue-

ta Velike džamije, nema ničeg više. Ostao Je samo pravilni, višeugaoni temelj, unutar koga su nekada muslimanski vernici klanjali, au omeđine je nasuta zemlja ızasađeno cveće. Stotmak metara niže, manja džamija je doživela istu sudbinu, s tom razlikom što čak ni te-

. melja nema, a na posveće- |

nom zemljištu deca igraju · fudbal. Poslednji Muslimani | su napustili Trebinje na Syetog Savu, 1993. Ostalo je de- | setak staraca kojima je velikodušno dopušteno da poslednje dane dotrajavaju u svojim kućama, bez opasnosti da će iza sebe ostaviti potomstvo. | Katolička crkva je zapuštena, ali nedimuta. U njenoj neposrednoj blizini, monumentalno zdanje srpske pravoslavne crkve sa svih strana je opasano raskošnim | zelenilom parka, čije su staze nedavno na brzinu zasute belim tucanikom, u čast po- dizanja novog Dučićevog spomenika. Mnogobrojni.

poštovaoci Dučićevog dela sjatili su se početkom ı aprila | na večeri poezije posvećene

RA RA Raa au ya anke yo rika,