Svet

čo koji nikada neće potonuti: pakost. _ Elias Kaneti

Ko preživi, pričaće. Ako bude imao kome. a. Aleksandar Cotrić

OPEORIN

a e: BU Oe O

ti, Andrej Živor u SVOJOJ najnov1joj knjizi Apanrin (Zajednica književnika Pančeva, 1996) peva neposredno i posve čisto. Živor neguje

jednostavnu, Svedenu ecKspresiju, pronalazeći sebe, a svakako i ponekog od nas, na posve drugoj i drukčijoj strani Ovog našeg izgužvanog,

i simetričnog života. Njegove pesme su poput - pošlanica upućenih na vlastitu adresu. No, za razliku od naših bijednih stihotvoraca opsednutih jeftinim dosetkama svakodnevice, a zalim tupoumno potonuHh u kolektivne zanose, već tako zakasnele, bivše, ovde nema mi traga od plačljivog samosažaljenja. Ima gorčine, ima izričito urbanog splina, ma iskaza od kojih vam se zaustavlja dah. Tako sc lična ispovest, odjednom pretvara u značajan brevijar o našim skromnim danima, o našem preživijavanju, I o našim tihm radostima.

Svakako, pred nama je jedna od najapartmjih pesničkih knjiga koje su se ove godine pojavile. I to sa nekoliko skupocenih fragmenata, od kojih onaj o košulji, čistoj i mekoj, ide u red nezaboravnih čitačkih trenutaka.

SVETE SLIKE,

U mnoPobrojnim našim prečanskim porodicama postoje predanja o tome da je, u vreme kobnih naših poplava u Panoniji, među velikim rekama, uplovila u kuću ikona, slikana na drvenoj podlozi. Nimalo to nije neverovatno. piti bizarno. Sajke, naišle bezmalo iz doživl}jaja Mladena Marinkova, i svete slike picvile su ovim našim često plavljenim prostorima. Uostalom i onda kada se Dunavska ulica priviđala dolazniku kao mletački kanal, nesmetano ı često. Sve mi se čini da bi i u slučaju nekog HOVOF potopa našeg, tavne ı nežne kompoZicije Dragana Anđelića ( (Galerija "Most", Novi Sad, maj 1996) isto našle svoj put do naših zasvođenih dornova.

Pišući, pre više od četiri decenije (1954), o tad senzacionalnom uspehu romana mlade Fransoaz Sagan Dobar dan, tugo, Isidora Sekulić, taj naš veliki ı umni čitalac i

ANTIĆEVI DANI, MOKRIN: Miša Kovačević, Rada Đuričin,

tumač, napomenula je i ovo: "Gos" pođice Sagan! Ništa lakše nego da ste vi, u reci francuskih talenata i pravih pisaca već u gornjim razredima liceja, da ste vi talent. Kritičari pariski skinuli su šešir pred vama, a brbljivo mlado dete iz vas reklo Je: Dobro mi je došla nagrzda da poplaćam neke nezgodnc dugove. Košmar... Platite, gospođice Sagan, što pre sve svoje dugove; složite položeni ispit sa lterarnim radom, jer su oni braća ı ro4aci; i dabogda drugu nagradu dobili mnogo teže nego prvu

Anđelić svojom prvom izložbom isto, u biti, plaća dugove SVOJim vajarskim precima ı ponekim savremenicima. Ne mari. Ostatak, prepoznatljiva već suština njegovog skulptorskog. poteza itekako napominje nastavljanje, darovito, naklonjeno pre evoluciji nego demonstraciji, međitativno, lirsko. Izložbe su isto nagrade, a za razliku od Isidore Sekulić poruke tad mladoj Fransoaz Sagan, radosno bih želeo da prisustvujem i drugom vernisažu Dragoljuba Anđelića, vaJara sa stilom ı sa pamćenjem.

VILBASNP

Hiti Titov sledbenik znači imzti titovski stav prema životu, ftitovski misliti, fitovski se boriti n svomie vremenu, u Svojoj sadsšnjosti, uvek.

Dobrica Ćosić; 1961.

Danas se nikako više ne može (kujiževno, a bogme ni politički vladati beskonačno dosadnim, konZervativnim feljtouima, nalik na najnižu klasu stripova, kakvi se nude čitaocu najnovije knjige Dobrice Ćosića (Vreme vlasti, BIGZ, 1996). U tom beskonačnom, neduhovitom fabuliranju, kome se još Jedino dive gluvi, potrošeni kritičari opštih mesta, patelični lirski gnomi, zatmm još i Žiri novosadskog Salona knjiga, – nema zamaha, nema magije, nema tajne. Kalemar je

če E:

Jednostavno u svojoj amnez)ji osia-

ViO uvcrenje da je, zauvek, nadamo se, vreme A gitpropa prošlo, i da je on poslednji Mohikanac koji se, dogmatičar, zlodej koji je čitav jedan narod pokušao da zaloči na otok opasnog aulizma, iZEOVOTIO rezolutno, sa svog umišljenog, komesarskog trona rečenicu decenije: "A vama Je poznato da ja, iz naželnih razloga, ne polemišem sa neistomišljenicima, klevetnicima 1 neznalicama.” A zna se, sudbina neistomišljenika u Ćosićevo vreme bila je sasvim izvesna, zatvorska, prognanička, genocidna.

Ostaje mnogo nepoznanica u vezi sa "literarnim" kontinuitetom ovog Ćosića. Jedno od pitanja koje se postavlja samo od sebe, svakako glasi: Zašto se on, siroče, u poznim i senilnim godinama, muči i pregoni sa rukopisima? S ozbiljnim stvarima ı temama? Ko zna, međutim, možda je i u tome vrsta titovskog sledbeništva koje je, u šezdesetim

inama, slavio kao stvar bogomdanu. Kao poslanje samo. Kao misiju savesti.

Kako sad stvari stoje, bez sumnje je među Ćosićevim stripovima i feljtonima svake vrste, knjižurinama kojima itekako preti ona sestra Makulatura, iz romana Cirila Kosmača, Jedini čist prinćr srpskog podlisya, u Žurnalishičkom smis|u, ona tanka rnijegova sveska pod naslovom Sedam dana u Budimpešti, objavljena pre četiri: decenile. Sye ostalo je nahk na propali izlet. A Ylasti više ni od korova.

UROŠ NEJAHI

Sva tia prenemaganja starog, ı očevidno zaboravnog Boška Petrovića (Razgovor Olivere Bogavac, Duga, od 27. 4. do 10. 5. 1996) svi njegovi napori da se, posle svega, čini nevešt, a našoj kuliuri, unekoliko ı politici ncprekidno, punih pola stoleća, do dana današnjeg. srećom, nikog oz-

u biti je stolovao u

biljnog ni u šta ne averava, niti OZ-

biljno dotiče. Čovek čija je najbolja knjiga Đnevnik nemačkog vojnika (1962), ali samo po onim delovima koje potpisuje nemački voJnik Hans Ditrih, i koji su nađeni

na sremskom frontu, između Sarengrada i" Mohova, u proleće

1945. – cinično Je, večitaš od glave do pete, decenijama posmatrao odlazak političkih garnitura s kojima Je drugovao ı pomaio koncelebrirao. Sad, navodno, nekima od njih ni imena ne može da se seti. Poznata Je anegdota kako je on, ironično, posle pogroma na tzv. liberale u 1972. ı 1973. godimi, farisejski konstatovao: Nije se moglo živeti od Čanadanovića i... A sad, da date dukat, ne biste ih mogli sresti. Očevidno, naš Uroš Nejaki, kako ga ponegde od milja zovu, veoma mari za logiku mišjih rupa u koje treba naterati neprijate:je. Hi bar pripadnike drugoz kružoka.

Ipak, nedopustivo Je da se ovaj akademik bruka apsolutnim neznanjem, tvrdeći za Dragu Ivaniševića, značajnog hrvatskog pesnika ı slkara, kako je "totalno simpatično šašav čovek", ı kako je "iedini hrvatiski nadrealista” . Prva a gcena je, dakako, na najnižem pijaćarskom nivou. Druga je skroz i Skroz netačna: Šta ćemo sa Radovanom Ivšićem, Bretonovim saborcem, Vučetićeni, pa onda...

Ne vredi pripovedati. Sentinost Je stvar opasna, korozivna, konačna. : Nikoga ovaj Petrović nije isfolirao. Sjajan novinar, Olivera Bogavac Je, kako ı treba, samo pusulila da se on E kreve!iji, prenema-

že, kerebeči, pravda. To:on, uostalom, odavno ume. Praznorekost, sudbina najtra-.

gičnija.

83.85.1996. Svet

Draško Ređep, Julija Bisak, Enes Kišević

Nije se moglo ni pretpostaviti da će, uoči desetogodišnjice smrti

kulinog, popularnog našeg pesnika -

detinjstva, liubavi ı Vojvodine Miroslava Antića (Mokrin, 14. 3. 1932 — Novi Sad, 24. 6. 1986), naša stihotvoračka miafija, ogrezia u zaštiti svoje mištavne paralterature, posezati sve i svašta kako bi se osponlo ono što je vansporno: da je Antić, ne od Juče, autentičan, darovit ı neponovljiv. Jedan dolaznik sa neotkionjivim vonjem baklava kulture, na ovom našem tlu, u martu, pred prepunim amfiteatrom "Spensa” pokliomka Piavog čuperka i Garavog sokaka, usudio se naglas da "utvrdi" kako je Miroslav Antić bio baraba. A jedna starica, sustanarka Mikina sa Beogradskog keja, ız poznih pedesetih godina, Li našem lokalnom Hstu, nedavno, IZrič:to Je kazala kako je on "bio kafanski čovek” i Kako je "pio iz samo njemu poznatih razloga”.

Nije valjda?

Ko to otkriva Ameriku? 1 o sve neće razglabati o tome da je s Antićem bio, pio, putovao, plaćao truju, kusao paprikaš, itd?

Da se razumemo: apsolutno Je nezanimljivo raspredanje ko je, ı kada, u zadmmljenim prostorinta

naših krčmi i klubova, sedeo ı ljuš-. tio lozu baš kada je slavni pesnik: jeo cveće. To Je okruženje bukval-

nosti, prizemnosti, očaja.

Svi ste vi, gospodo i gospođe, prolazni ı prelazni na našem palanačkom vašaru taštine, a Antić ostaje neprolazan, jedini. Uostalom baš i po Vašaru, toj znameiitoj poemi Garavogž sekaka o kojoj tako nadahnuto ı mudro govori Raša Popov.

Kao ı na početku:

"Čamac koji nikada neće potonuti: pakost.” (E. Kaneti)

4