Svet

Ako neko dode. odinah me ZOVI. Noćna novosadska dama Bulevar oslobođenja

ŠEŠIRON

vakako je bilo spotova ı pre televizije.

Istimta je priča kako. je Marija Antoaneta. u nastojanju Luja XVI ı njegovih ministara da se u Francuskoj popularıče krompir, kao narodna hrana, stavila, na jednoj od žurki u Trijanonu, cvet krompira na šešir. Dakako, hitro su je oponašale vojvotkinje. markize, itd.

Ne zaboravimo: italijanska pšenica Još nije bila pronađena. prinosi su bili maleni. bezmalo onakvi kao naših pedesenh godina.

Pravi pravcati tv Spot.

Pričao sam to prijatelju ız Jednos od uticajnih kabineta u senci.

Na moje pitanje šta bi uradio da se poveća proizvodija krompira. spremno je odgovorio:

Zabranio bih da se sadi krompir,isvi bi itekako požurili da ga, krišom, sade.

Marija Antoaneta Je imala drukčije mišljenje. Video se ı kraj.

NJIH DUDJIGA, A MOZDA I TRDJIGA

Nije anegdotu neso tužna istina

kako Je jedi ia dugovećni krili-

čar, tad još Jednako mlad ı ograničen kao ı sada, tretirao ime ı prezime slavnog modernog španskog filozofa kao da su u pitanju njih dvojica: Ortega ı Gaset (Josć Ortega y Gasset). Nikola Milošević ı Ja se te Jadne epizode našeg književnog Života pokatkad setimo, sa blagim osmehom: glupost Je neuniŠtiVa. I nedavno. kada Je stigao u našu zemlju novi papski nuncije, španski biskup. raniji nuncije u Gabonu, ı pronuncije u Nigeriji, po imenu Santos Abril ı Kastelo (Santos Abril y Castello), svakako sam naJpre pomislio na naše mediokritete, a ı one sasvim ortodoksne, državotvorne pione. Pomisliće, zacelo, kako se, eto. ipak, na kraju krajeva, papa seto naše nesrećne zemlje ı poslao Joj. ui manje ni više, nego baš trojicu nuncija. Zamišljam kako preipostavljaju da njih trojica predaju akreditive., itd.

Nikako da se naši ljudi dosete da misu u pitanju Iljf ı Petrov. miti Abot ı Kostelo.

SVI MAŠU

Putovao sam. davno već. u Bi-

jelo Polje

ı Ljubiša me je pratio do

kupea voza na frekventnoj našoj relaciji Beograd-Bar. Ljubiša Samardžić, dakako.

Rana Jesen, septembarsko sunce, prepuni peroni.

Zelezničari su, kao u Ani Karenjinoj, nailazili s onim velikim, fabuloznim čekićima, zajedno sa putnicima mašući slobodnim svojim rukama uglas:

Ljubiša, gledali smo te sinoć na televiziji! .

Trenutak opšte razdraganosti, velikog odobravanja, širokih osmeha. Trajalo je to oduševljenje ı u mom kupeu sve do saznanja da put do Bijelog Polja nastavljam sam, bez Ljubiše.

A Ljubiša ne putuje? — Ne.

Ima posla? – Da.

A kud vi putujete? — u Bijelo Polje.

Prvi put? – Prvi put.

Službeno? — Itd.

Atmosfera je ı dalje bila posve drukčija. hladna, prepuna razočara-– nja što slavni star ne putuje um porodičnun našim VOZOLI na Jub.

Svakako da sam ı tada shvatio kako Je SvVcC u našcil priZcaiunol, sivom Irnjalnju beskrajuo sIrOlaš– nije ı tužuije bez Ljubiše. Zacelo su

tako mislili ı moji saputnici na mom putu u Bijelo Polje gde sam isto Žirirao. Kao ı uvek.

TAJNI RUČAH

Avgustovske vrućine tek što nisU. Preostaje nam, posle svega, Dunav.

Kad oko. uoči ručka, mondenog ı sezonskog, konobar donese mali bijeli reklamni papir na kome piše (ne ono: ne volim te više):

Na bogatoj trpezi se nađe za slugu i za gospodara za mene kome tonu lađe za tebe moga kormilara

(Duško Trifunović, pesnik)

E. upravo te lade. ı taj kormilar, i taj gospodar (a zma se. iz stiha, ko je sluga). grdno me ı sad opomitnju kako me ipak u mome gradu neko zajebava.

Nije, pobogu. potpisan miko drugi nego pesnik. Bez znakova navoda:

Sloboda Je

kad ne moram

a SYe mogu

sloboda Jc

u Slobodi

hvala bogu...

–_. ~ =–

5.8.1996. Svet

ARPGTSKI SUTON, NOUOSAODSKMI MR

Ostajem bez teksta. I bez popusta. Pročitao sam u našem lokalnom listu kako u Sremskim Karlovcima, u Maloj školi srpske kulture, treba da govori Ivan Kaćanski.

Dakako, nisam čitao između redova. nego sasvim suprotno od toga šta je pisalo: radilo se o Ivanu Gađanskom. velikom našem pesniku koji Je na temu Vojvodine stare ı njenih relikvija, pevao u drugom stihu. Njegova pojava Je u savremenoj srpskoj poeziji nalik na

pojavu Senberga ı dodekafonije u

muZic1.

Ali kome to da kažem, kada onaj Ćosić, sa svojih nekoliko. srećom sve malobrojnijih ı beznačajnih apologeta, ne razlikuje Polaka od Džeksona Poloka. a o Šenbergovom podvigu ı o pesmama Gađanskog posvećemim Balkanskoj ulici, Banatu ı Vojvodini (ne)zna Jednako površuo ı uetlačno.

Bio je u pravu moj Karolj Viček. reditelj Trofeja, kad Je napo-

minjao da sio vcć uspcli u svelu |

ouda kada su. bar poneki, počeli

tačno da izgovaraju ı pišu, naša imena.

Dakle, gospodo, u pitanju je Ivan Gađanski, a ne Ivan Kaćanski. Kada sam nedavno, 15. jula, u Titovim salonima, na Tvrđavi, otvarao godišnju reprezentativnu 1Zložbu novosadskog Likovnog kruga, napominjao sam da me, najpre, krug asocira na Isidoru Sekulić. Davno, pre osam decenija. objavila je Istančanu modernu prozu Krug. Onde govori ponajviše o diktaturi kruga. o zloći stinetrije.

Zatim, postoji kultni Kavkaski krug kredom Bertolda Brehta. koji, pre svega, prostomo kazuje priču o našim ograničenjima. sVakojakim. L najzad, tu je film U zatvorenom porodičnom krugu Lukina Viskontija koji Je, najvećma., voleo naš izuzetni esteličar Dragan M. Jeremić (1925—1986). U tom filmu još Je moguća koegzistencija pravaca, strujanja, ličnosti, svetla. Još je moguće sve. Lako isto usli ı naš novosadski csicučar D. Velju.