Svet

OTAC POKUŠAO DA UBIJE KĆERKE

pre njega izašle su mu ćerke: ćutale su ı

.tek kod komšije počele su da„vrište”.

Deda Velja se nadovezuje na priču baba Lenke: "Da su vrištale, samo da sam čuo, skočio bi deda kroz prozor i priskočio u pomoć!"

Kada su ušli u sinovljev stan, imali su šta da vide: na stolu su bili poređani sat, kutija cigareta, upaljač, koverat sa nešto para ı — oproštajno pismo. "To Je znak da odiazi da izvrši samoubistvo!", kaže deda Velja kroz plač.

Za smrt svog sina baba ı deda opiužuju svoju bivšu snahu, kojoj nisu spomenuli ime za sve vreme našeg razgovora. Kažu, po. njenoj "direktivi" ı sugestijama njene majke, radila su ı njena deca — njihove dve unuke, koje je okrenula protiv oca, i on to nije mogao da izdrži.

"SLUŠAO JEMAJKUI. MOMŠIJE" ~

Sa TORTapO ent "Sveta" otišao sam u selo Lugavčinu — da čujem i drugu stranu. Tamo su, kod majke, bile i njene dve ćerke. Kod kuće smo zatekli majku Radice Stančić, Zoricu, brata Dragana Stančića, a tu su bile i Raica, Lidija i Biljana.

"Za Mileta sam se udala, mog bivšeg muža, 1976. godine. On je već 3,5 godine radio u Nemačkoj, i odmah nakon što smo se venčali otišli smo tamo; tamo su nam se rodile i obe ćerke — Lidija 197 ı Biljana 1979. godine. Sve je lepo išlo, radii smo zajedno, stvarali, i pravili veliku kuću sa potkrovljem u Velikom Orašju" — seća se Raica srećnih dana, ı nastavlja: "Sve je to bilo lepo; međutim, on jc počeo da ispoljava nervozu po dolasku iz Nemačke, 1982. godine, zbog para. Nema para, nestaju marke: sve se vrtelo? oko toga...

Bio je poseban 'ip' Posvađa se sa mnom ni oko čega, pa po pet dana ćuti, a onda plane — opet zbog sitnice.

Januara 1993. zaposlila sam se u 'Perkonu', u Velikoj Plani, uz njegovu saglasnost. Ali, bio Jc ljubomoran, valjda što je 10 godina stariji od mene, mada uije imao povoda. Volela sam ga, da bi zbog svega toga ljubav zamenilo sažaljenje, a onda su počeli da se mešaju sažaljenje i prezir. To je tinjalo do pre dve godine, kad je pokušao da me ubije, 31. oktobra 1994, u subotu. Pokušala sam da pebegnem u pofkrovlje, stigao me je i povukao na sfepenište; udarila sam glavom o pločice i više nisam znala za sebe. Osvestila sam se u bolnici u Beogradu, i tu je bio kraj našem braku: razveli smo se sudski."

"BOGORODICA LO 1 SAČUVALA" ~”

"U 9 sati ujutro, 27. avgusfa, otišla sam kod mame u Lugavčinu i vratila se istog dana uveče" — počinje svoju priču 1 adija Pešić (19). Zagledam Lidijinu levu ruku: smrskan prst do malog. u gipsu sa inalićem, prst do kažiprsta Još uvek modar ı natečen; modrice po nogama ı telu, na plavi vidljivi ožiljci od povreda ı ušivanja. Bila Je sva u krvi, pokazuje nam majicu: krvava ı pokidana, hematomi su bili po licu ı telu od udaraca.

Lidija nastavlja: "Zaspala sam oko 22 sata; pre toga čula sam tatu da kuva kafu. Kad sam se probudila oko 4 ujutro, Jer mi je bilo vrućina, a i zbog komaraca, tata je stajao iznad mene, sa rukama u džepovima, pored mog krcveta, gledao u mene i ćutao. Oči su mur bile strašno raširene, a zubi stegnuti. Kad je video da sam sc probudila, počeo je da me udara. Zašto me tuče, pomislila sam,i ni na kraj pameti mi nije bilo da hoće da me ubije... Pitala sam se samo zašto me fuče? "Tata, mi te volimo, zašto nas tučeš! — vrištala sam kada je počeo da udara i moju sestru, čim se probudila. Tada sam videla dekin čekić u njegovoj ruci. Međutim, on Je samo ćutao, ni reč nije izustio i hladnokrvno je udarao, raširenih očiju. Više ne mogu da zaspim

bez upaljenog svetla, imam utisak da će da se pojavi ı 'dokrajči” me.

Uspela sam da ustancm iz kreveta, dok je tukao Biljanu. pokušavala sam da

· Je odbranim; međutim, nisam mogla da mu otmem čekić. Okrenuo se prema meni, lefela sam svud po sobi, tako da su i tapete bile krvave. Sestra je "nekako uspela da otvori vrata i kad je istrčala napolje, ja sam naglo jurnula za njom (pre toga sam ga držala za ruku u kojoj mu je bio čekić). Tata kao da je bio na momenat ukočen, kao da nije znao u trenutku koju pre da pojuri. Ja mislim da ga je nešto u tom trenufku paralisalo: uverena sam da nas je Bogorodica sačuvala! U Velikoj Plani su previli sestru ı mene, u Smedereyvskoj Palanci nas ušivali.

PORODIČNA TRAGEDIJA: Roditelji i brat pokojnog Milorada Pešića ispred kuće zločina

Stalno mislim: Bože, mogla sam da budem mrtva! Opraštam tati, da bi mu se duša smirila na onom svetu i da bi mocni savest bila mirna, iako je sve to učinio.

UO LL Tu

Slično priča i a sestra, Biljana Pešić (17): "Od komaraca i vrućine nismo mogle da utvrdimo san. Probudila mic Je ladijina vriska, ı Yidimi: tata Je udara po glavi. Pomislila sam da hoće da Je ubije i zato sam počela da vrištim. Tata me je udario po vilici (još sc vidi modrica). Nisam osećala bol, samo sam čula udarce. Skočila sam mu iza leđa, hvatajući ga za čekić, za ruku. Udarao nas je jednu pa drugu. Umokrila sam se od straha. Onda sam uvidela da treba da se priljubim uz njega, kako ne bi mogao da zamaime i udari me. Cvrsto sam se držala uz njega i molila ga: "Nemoj da nas tučeS'. On me odgurne na krevct i udari nekoliko puta, a onda pređe na Lidiju. A onda sam ugledala vrata: tek tada mi je palo na pamet da pobegnemo, pa kako nam Bog da. Prvi put nisam uspela; uhvatio me je za majicu i pokidao je na leđima. Nekako smo, ipak, uspele.

Videla sam oca od komšija: ide za

nama, ali je produžio pravo prema

Moravi. Hitna pomoć iz Plane došla je za 15-ak minuta. Tek kod komšija videla sam da je Lidija sva krvava. Kažem joj: "Otvori usta, diši duboko, izdrži!'. Pomislila sam: daj Bože da j je deka ostao živ. Na dva mesta su mi ušivali glavu na temenu. Oko 5.30 smo stigli u Palanku, u bolnicu. Do 11 sati smo sedele u SUP-u. Ispitivali su nas, više puta smo morale da ponavijamo izjavu. Pitale smo gde nam Je tata, a oni nam kažu: 'Pobegao je”. Kod kuće puno milicije. Kad su iz SUP-a javili telefonom mami da su pronašli tatu, da se udavio, to sam primila hladno, a onda sam ofišla u kupatilo i plakala. Bilo mi jc žao, bez obzira šta je hteo da nam učini. Plakala sam i na njegovom grobu. Rekla sam mu: "Tata, nisi trebao to da uradiš, opraštam ti za sve što si nam uradio”. Plakala sam zbog svega, sve mi se bilo skupilo. Nije-trebao da se udavi, jer smo mi ostale žive" završila je svoju potresnu priču Biljana.

Tog dana kad Je sahranjen Milorad Pešić, 31. avgusta, kada su se najbliži rođaci razišli sa groblja, Biljana je svom ocu upalila sveće ı položila venac u ime svoje sestre ı svoje. Lidija nije mogla da dode, jer se Još uvek oporavlja. •

UŽAS NA VELIKU GOSPOJINU

16.9.1996. Svet

BAČKO DOBRO POLJE: SMRT U

NJIVI OD ZALUTALOG METKA

IZ aQUtomat- ske puške uneo je nemir i paniku u OR Dobrom Polju. selu nadomak Vrbasa. Od tog metka tragično je poglnuo, pedesetogodišnjak, Stevan Trnimć. U prvi mah se nije znalo šta se dogodilo

nesrećnom Trniniću koga je mrtvog u kukuruzima pronašla supruga ·zabrinuta zbog Stevanovog kašnjenja kući. No, istraga Je ubrzo utvrdila da je Stevan Trninić alutalog metka koji je u trenucima šenlučenja ispabo Drago Samardžija radnik Vodoprivrednog:- preduzeća DTD. Samardžija Je u pripitom stanju, nalazeći se u bašti koja Je u blizini atara pucao ız automata. M-56 u pravcu kukuruzišta gde je TrniDić sređivao sirak. Trninićeva supruga Stana skrhana bolom priča: "Pošao je na njivu oko pola jedan, rekla sam mu da se ne zadržava duže, jer će skoro ručak. No, on se dugo nije vraćao pa smo kćerka i ja ručale i zaspale. Kako se nije vratio ni do Šest sati gonjena nemirom pošla sam da ga tražim. Usput sam svratila do kćerii zeta ali ne želeći da ih uzncemiravam mišta im misam pominjala. Došla sam na njivu i vidim njegov bicikl. Ostavim svoj bicikl, krenem kroz kukuruze dozivajući ga. Govorim sebi, mora biti tu, tu mu je bicikl.

· Dođem do jednog razora i

tu se skamenim. Vidim, moj Stevo leži na zemlji, na desnoj plećki krv. Prišla sam mu sa leve strame i uhvatila ga za rame, htela sam da ga pomerim, ali nisam mogla jer je bio ukočen. Zakukala sam i krenula niz njivu. U blizini je bio komšija, brao je kukuruze sa svojom ženom. Culi su zapomaganjc, ali nisu znali odakle dolazi. Izašla sam na drugu stranu, rekla sam da mi Jjc čovek mrtav, ubio ga je neko sa leđa. Izašao jc iz njivc i pitao me ko sam i šta sam. Zvali su me da idem sa njima, ni-

2000 |

ibić | ||| eli (00

ŽRTVA ZALUTALOG METKA: Stevan Trninić sa suprugom i kćerkom

MESTO POGIBIJE:

sam htela, ostala sam da čuvam muža. Ponovo sam se vratila, došla sam do Steve, ne verujem sama sebi da mi je čovek mrtav. Narod je već počeo da se skuplja i tada dolazi moj zet Zoran i njegov otac. Stigla je i milicija, pitaju me znam li gde je, rekla sam da znam, ali mi nisu poverovali. Vraćamo se na lice mesta, slikali su i pretražili celo područje prema Sirigu i prema restoranu Braće Mandić. Pitali su me, kuda sam prolazila i da li sam ga dirala. Naišao je naš kućni prijatelj inspektor Marić, rekao mi je da idem kući, kasno je. Nisam htela da idem. Posle su došli doktor i sudija, krenuli su za Novi Sad, da nose leš na obdukciju. Plakala sam da ga ne nose, da ga ostavc u kući. Objasnili su mi da u interesu istrage moraju da ga odnesu, da bi utvrdili uzrok njegove smrti. Još su me pitali da li je moj muž bio u zavadi sa nekim. Koliko ja znam, nije bio u svađi ni sa kim. Skoro trideset godina smo u braku, delili smo i dobro i zlo, znali smo šta jedno drugo misli.”

U razgovor se uključuje ı brat Nedeljko, iz Zablja:

"Mi ne znamo da li je Sa-

Kukuruzište u kome je Stana Trninić pronašla telo svog supruga

mardžija to-oružje čistio ili

isprobavao, znamo da za to oružje nije imao papire.

Čuo sam da su kod njega · našli skriveno oružje, ruč- »

ne bombe, municiju, automatsku pušku."

O odnosu sa SamardžiJama Stana kaže: "Sa njima

smo bili komšije kad smo se -

doselili u Bačko Dobro Polje, pili smo zajedno” kafu, bili smo dobri prijatelji.”

- Brat" Nedeljko- dodaje:

"Samardžijini roditelji su

bili na sahrani i pitali su

nas da li mogu da uđu u kuću: Dozvolili smo. Ja, kao rođeni brat, oprostiti nikad neću. Da napravim neko zlo i to neću."

Stana nastavlja: "Njegov, otac i majka su me pitali da ·

li: smeju doći. Razmislila sam, lako se zameriti i posvađati. Njega nema, da pobijem pola sela, neću. ga vratiti. Rekla sam da dođu i kad su došli, u hodniku su počela da zapomažu deca: Ne trebaju nam ubice! Ja. ih nekako smirim, šta vredi, deco, tate više nema. A kakav je to čovek bio."

Ovaj nemili događaj. samo jedan u nizu sličmh, u poslednje vreme. trebao bi da posluži kao opomena ı građanima a ı nadležnim organina. +