Svet

i

O _ Dr Draško Ređep U Kanadi je nebo drugačije.

N. Dudaš

Ipak, ipak nas neko zajebava. Đ. Veljin

RANRDA

OtOvVO Sam zaprepašćen: da li je moguće da se Još uvek piše o nebesima i cveću na jedan te

isti banalan način.

Sad me. ipak, već ozbiljno zabrinjava nebo nad Kanadom. Kaže rusınska spisateljica da Je drugačije.

Kako to da tumačim?

Da li ćemo ga menjati? itd. ,

Da li će onaj fabulozni i odjednom tako ućutkan mačak u čizmama, onaj subotički favorit nekadašnjih komunjarskih rukovodstava, prvi krenuti da ga menja?

Sama pitanja.

Ipak se sve, od Ristića do Dudaševe, svodi na očaj malenih naših sredina koje trpeljivo podnose mene i smene godišnjih doba, ruža, a nespokojno pomišljaju na nebesa nad Kanadom koja su, tako tragično, drugačija.

Veljin. naš mislilac i nepogrešivi hroničar koji je toliko vremena posvetio fenomenu posesivnosti među nama. ima pravo: igranka traje a bele ruže najduže izdržavaju rani mraz.

Mačak u čizmama ıh bere, neumorno.

Odjednom je sve bilo u redu (N. Dudaš). Bajka se, bar u Novom Sadu, više ne zove Mačak u čizmama.

NBJ

Kraj godine: računi se svode, granice i inače nisu vidljive.

Naša najkomičnija, najbanalnija knjiga svakako je bez premca Vreme vlasti Dobrice Cosića.

Naša najupečatlijivija izložba, za pamćenje, za san: Jovan Sivački, u Galeriji Kulturnog centra Beograda, najveći savremeni slikar Vojvodine stare.

Naš do danas neprevaziđeni kič: Natalija Dudaš, O melanholičnim zanatima. Oslušnite samo načas te bijedne rečenice pokondirenosti ı laži: Ljudska duša je sklona neznatnim

. obmanamza... Ali amplituda

je prešla meru... Prećuftno se tražilo od mene više. (Ma, pobogu, ništa se od nje ne traži, nema nikakvih potreba za mukom reči, za verbalnim zločinom provincijalne plave čarape. Basta.)

Najmiliji gosti: Suzana i Dragan Anđelić. Dijete: retko nailaze iz Sarajeva, uvek dobrodošli, neponovljivi (valjda Još uvek stanuju, kao na staroj razglednici, kod Principovog mosta, ispod Filipovićevih).

Najprestižniji magazin: Profil, dokaz dobrog ukusa. Volim da ga vidim na stolovima mojih prijatelja, poslovnih ljudi, itd.

Najduža stanka u televizijskom programu: Doda Tot, zvana HM.

Najveći naš pesnik nostalgije: Bojan Bosiljčić. (Nije uvek reč o prethodnoj Jugoslaviji, nego o mentalitetu prostranstva, letovanja, negovane radosti povratka. Opet Je logika spirale u pitanju.)

Najveće iznenađenje:

Milan Igić koji je upamtio moje putovanje u Prištinu, preko Niša, daleke jeseni 1990. On Je sad, sa Snežanom. u NemačkoJ, odavno nije više regrut u Đakovici. ali su uspomene blistave, Jedinstvene. Milan je Piroćanac.

Najveća radost: intervju sa Jelenom Boškov, Vujketovom gospođom, u emisiji Rajevićeve. Tako se govori, tako se voli. tako se sanja.

Magnetizam bez mere: Đorđe Balašević, u nimbusu svojih mnogobrojnih

novogodišnjih koncerata u "Sava centru": Dobro sam video. Aleksa je isto bio na konferenciji za štampu u beogradskom "Interkontiju". A Dodir svile nedeljama već ne silazi sa liste najčitanijih naših knjiga. Balaševićev Dodir svile.

Najveća tuga: odlazak Dragoslava Srejovića,

gospodina.

Najpoetičniji nemir: onih 26 riba u čamcu Mladena Marinkova nešto se opasno uznemirilo. Da li to znači da nam dolaze dobri dani?

Izbore sam uvek doživljavao kao najmiliji vetar, košaVu. .

Sto se tiče Sargina, on je otišao, u Ameriku kanda. Ko će sad da pravda marke za onu svečanu pesmu restorana u lancu "Slobode", koju su napisali trifunovići? Ko će nas sve da opravda i za tu novosadsku bruku?

05

Moj dokoni prijatelj. a ima ı agenciju za ispitivanje Javnog mišljenja u svojini, postavio je u Zmaj Jovinoj novosadskoj ulici jednostavno pitanje:

Ko je Boško Petrović? Najveći broj prolaznika rekao Je da je to mrtav čovek,

ali živ slikar, novosadski.

Nekoliko šetača je pomislilo na zagrebačkog džez muzičara.

Jedino niko nije pogodio da je u pitanju Uroš NejJaki kome Matica srpska, kako doznajem, štampa Sabrana dela.

Krhko je znanje, nema sumnje.

KONAČNO

Posle tolikih anonimnih magli. posle svega, pojavio se konačno gradonačelnik Novog Sada koji ima ime i prezime, koga poznajemo, koji je, tihim radom ı ozbiljnim promišljanjima, od AMB "Grafike" načinio jedno od

naših najprestižnijih preduzeća.

Budite mirni: Mihajlo Svilar neće dopustiti da se o njemu, kao ono o onom pilotu Stevi, snimi šminkerski igrani hilm. Neće graditi vlastite spomenike. svejedno da li se zovu furfuroli ili mostovi ili zdanja. Neće, po ne znam koji put. otvarati naš novi železnički čvor, niti će mu svečane pesme pisati naši

uvek orni prigodni stihoklepci.

Kao da, posle mnogo godina, ipak imamo šansu: sa Mihajlom Svilarom Novi Sad, taj moj legendarni grad na reci, vraća se svojoj sudbini.

Ponosan sam Jer mu, kao uostalom ni Đorđu Balaševiću, mnogi bukači nisu ni do č(l)anka.

ULICA LUKIJANA | MUŠICHNOG

Sve se već zna: samo je troje znamenitih srpskih pesnika ranijih generacija rođeno u Novom Sadu. Zmaj, u Zlatnoj gredi, Miodrag Pavlović. u ulici Cara Dušana, nalik na aveniju, i Mira

Alečković u zasenjenoj onoj. magičnoj ulici Lukijana Mušickog. –

Nema zime. O

Kada mi je hladno-i oko srca, naiđem u zasenjen onaj Mirin sokak. -

Ima boga: knjigama iz izabranih dela. eto. i Mira se vraća svojoj ulici, svom nepostojećem već domu, simbolično. lično. zauvek.

I baš mi Je drago što se to, eto. dešava usred vladavine Mihajla Svilara.

Veoma me u poslednje vreme zaokuplja tema izuzetno komplementarne i komparativne vrednosti: Beograd-Novi Sad.

Tako moćnoj ı doživljajno bogatoj metropoli kakav je Beograd. bez sumnje je neophodan partner. Ne tek za dijalog ispraznijeh, to jest onih koji se dosađuju, nego kao merilo. izvestan korektiv, pamet naknadnog. kosog preseka.

Stoga Je taj dijalog dvaju gradova ne samo sudbina, nego nasušna naša potreba.

Imam listu od sedamdeset već ljudi, iz oba grada. koji žele da o tome zbore, ponešto dogovore. nešto ureknu, a mnoso šta da poreknu.

Ponajviše Još o autarhičnosti struktura, o slomu naše bedne dovoljnosti. koja treba da bude ukinuta na svim stranama. Samo nam je otvorenost naklonjena. &