Svet

TITEL: PORODIČNA TRAGEDIJA U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI

Pišu: Jovan Ivančević i Slobodan Spasovski

w __ _ w B-l ■КвНВЖ »■ftt ■■ МЛ ■ ■ ■ ■■■ _ 1 . Ш 17 RDATQuQQ PIŠTOLJAB

novogodiš- njoj noći prestalo je da kuca srce 17-godišnjaka Janka Cinčurka iz Titela. Nesrećnim slučajem usmtrio ga je, službenim pištoIjem. brat po ocu Aleksandar Cmčurak (24). zaposlen kao portir u Fabrici konzervi i hladnjači "Titel". gde se tragedije i odigrala. Nošeni vešću o nemilom događaju reporteri "Svet"-a stigli su u vojvođansku varošicu Titel, podneo Titelskog brega. Tog Božićnog jutra odlučili smo se da najpre obiđemo mesto tragedije portirnicu Fabrike konzervi i hladnjače "Titel". Ljubaziii portir pozvao nas je unutra. Dok smo sedeli u portirnici, primetili smo da naš sagovornik ne nosi pištolj oko pasa. U daljem razgovoru smo saznali da je jedini pištolj kojim se služe radnici obezbeđenja ove fabrike trenutno u SUP-u na ispitiv anjn. jet je topištolj od koga je nastradao nesretni Janko Cinčurak. N’eposredno pre N'ove godine ovde su se zaposlili 4 nova portira, od kojih je jedan Aleksandar Cinčurak. On je počeo radni odnos na katolički Badnjak. 24. decembra.

'SVESE DESILO U ROKU OD 10 MINUTAS"

Do 199]. godine. dok je Fabrika konzervi i hladnjača bila u okviru PIK 'Titel". radnici obezbeđenja su imali obaveznu obuku iz rukovanja i gađanja pištoljem. Posle te godine, kao što znamo. javašluk i neodgovornost postali su sastavni deo društva pa je ovakva praksa poćeia da izostaje. Jedan komunikativan meštanin nam je rekao da je pištolj "navodno" neispravan i da je u ranijem pe'riodu bilo četiri incidenta koji, srećom. nisu plaćeni Ijudskim životima. Zatim smo se uputili ka kući Aleksandra Cinčurka koja se nalazi na obroncima Titeiskog brega. Vrata nam je otvorio vidno uznemiren mladić po čijem ponašanju smo shvatili ko je on. U kući su bili r njegova devojka Gabriela Nemeš i deda Jano Činćurak. Te kobne večeri Janko je krenuo po brata čija se

za'.rš.i'.al.i u 22 časa. Stigao je na bratovo radno mesto nešto pre 21.30. "Sve se desilo u roku od deset ininuta". rekao nam je Aleksandar i nastavio. "Došao je, šalili smo se... Bili smo sami. Trebalo je da dočekamo Novu godinu zajedno sa društvom. Tražio je da vidi pištolj ". Nesretni portir je izvadio šaržer iz pištolja i pokazivao ga bratu. Ne znajući za zaostali metak u cevi Aleksandar je povukao oroz. Revolver je iznenada opalio. Janko je pao pogođen u stomak. Sve uznemireniji. pali cigaretu i nastavlja da prića: "Bacio sam pištolj. Drmao sam brata, Ijubio, grlio. Govorio mu ’Drži se, nije to ništal’ Jano je rekao da ga boli ruka i stomak. Ne mogu da vam opišem taj užas". Aleksandar se brzo sabrao i odmah pozvao Hitnu pomoć i miliciju. Na lice mesta je najpre došla milicija, a nakon njih i kola Hitne pomoći (15 minuta od poziva). Aleksandru nije dozvoljeno da ode sa bratom u bolnicu već je priveden u lokalni SUP. Kasnije je prebačen u istražni zatvor u Novom Sadu. gde je u samici proveo sledećih devet časova do I 1 sati izjutra. Tu ga je ispitao dežurni istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu Nenad Simović. "Nisam tražio advokata, nemam šta da krijem. Ist-

razni sudija je poslao po eigarete za mene i platio je, iz svog džepa, autobus za moj povratak kući." Tek kada je 3. januara pušten kući. saznao je da mu je brat preminuo u noći na prelasku iz stare u Novu godinu.

"810 JE BRAT KAKVOGJE VREDELO IМАТГ

Janko Činčurak je pohađao srednju mašinsku školu "Mileva Marić" u Titelu. Bio je strastveni pecaroš. "Lane je ulovio tostolobika od 15 kg". rekao nam je njegov deda Jano, lovac kao i svi u porodici. "Bio je dobar i kao drug i kao brat. Voleo je da dođe kod nas. Dolazio je svaki dan". priča Aleksandar i nastavlja - "23. februara bi napunio 18 godina. Trebalo je da postane svoj čovek. Bio je brat kakvog je vredelo imati". Aleksandru zadrhta glas. U tom trenutku Gabriela mu nežno dodirne koleno i kroz plač nastavi: "Svaki dan je bio tu. Aleksandar je radio eeo dan. Zajedno smo pili kafu, čekali Acu da se vrati sa posla... stalno je dolazio da pita treba li nešto. Uvek je bio tu da pomogne". Duboko udahnuvši, nastavila je: "Družio se sa mojim bratom Zoltanom. Dočekivao ga je petkom sa

posla, pa bismo onda sm zajedno išli kod mojih roditelja na ručak". Aleksandar sa obe ruke stiska Gabrielinu ruku na svom kolenu i progovara drhtavim glasom: "Napet sam. Ne mogu da spavam. Uvek mi je to pred očima. Sta da vam kažem? Teško je. Ne daj Bože nikome tako nešto..." prelazi rukama preko glave, "nije meni svejedno. Ipak je to savest. Ipak je to najviše moja krivica". Otac Janko je često bio odsutan zbog vrste posla, pa je njegova druga supruga Ana podigla oba'dečaka. Pomajka Ana je Gabrieli i Aleksandru poklonila kuću u koju su se uselili pre dva meseca. "Ona mi je bila i otac i mati, vrlo sam joj zahvalan". rekao nam je Aleksandar. Priču. zatim, nastavlja Gabriela: "Jano nam je pomagao oko popravke kuće. Bio je sretan kad smo odlučili da se uzmemo. Zajedno smo izlazili..." Aleksandar nije prisustvovao sahrani švog brata Janka, jer je iz pritvora pušten dan posle sahrane. Kada je otišao na gj'ob, stalno je ponavljao, "Braćala, šta sam ti uradio"! IZGUBILA PRVO BRATA, PA SAD I SINA

Od komšija smo saznali da je majka Ana pre

godinu ipo daua izgubila brata, a sada i sina. Saznavši da je u šoku, kao i njen muž Janko. odlučili smo se da ih ne uznemiravamo i ne povećavamo njihov bol. Otišli smo do kuće porodice Nemeš. Tamo su nas primili Gabrie|ша majka Roža, otac Sandor i brat Zoltan. Zoltan je trebalo da ide po Aleksandra zajedno sa Jankom. "Nekoliko puta sam kretao, ali me je nešto vuklo nazad, u kuću, na kraju nisam ni otišao. Mi smo počeli žurku bez njih. Kako se nisu pojavili, mislisli smo da sledeća smena kasni i da su oni tamo zajedno. Slavili smo dok je Jano umirao". rezignirano priznaje Zoltan. Sandor dodaje: "To veče je bilo klizvao. On je išao biciklom. Kako to da nije pao i slomio ruku ili nogu, bilo bi boIje". Roditeljima je javljeno za smrt sina Janka pola časa posle ponoći. Ta vest je stigla do porodice Nemeš tek oko 10.30. Priču dalje nastavlja Šandor: "Kada je Aca iz pritvora stigao kući, bio sam tamo, Aca se tresao. Bila je tamo i prija Ana. Pitala ga je da li je nešto jeo, a onje odgovorio da nije. Pomajka mu je donela ručak, ali je on rekao da ne može da jede. Onda mu je ona rekla da mora da jede i dodala: Tzgtibila sam jednog si-

na. Neću doz.\ollti da izgubim i drugog’". U razgovor se ponovo uključuje Zoltan: "Sve vreme tog popodneva je pričao o svom pokojnom ujaku... kako je sa njim vozio kukuruz u Srbiju. Planirao je da opravi ujakov kamion, položi vozački, zaradi раге i pomogne bratu da završi kuću. Voleo je brata... Poslednju nedelju dana je bio napet. Obilazio je sve koje poznaje. Jurio je od jednih do drugih". U kuću Nemešovih došle su komšije Verica i Saša Straćinski koji su bili Jankovi prijatelji. Saša nam je pričao o njihovim izlascima u kafić: "Malo bi popili i pevali do fajronta. Jano je obožavao grupu ’Metalika’". "U večnoj uspomeni ostaće naša okupljanja. Lepo smo se provodili sa njim. Bio je veseljak...". dodala je Verica. Kasnije smo otišli do stanice milicije i Doma zdravlja. U ambulanti smo saznali da je Jano pogođen u abdomen a da mu je metak okrznuo šaku. "Kada smo stigli, mladić je bio u šoku i polusvestan. Preminuo je na putu za bolnicu kod Sajkaša". rekla nam je dr Zivana Kolarski. Priča o nesrećnoj sudbini Janka Činčurka ostaje kao opomena svima koji su zaboravili na staro roditeljsko pravilo: "sa oružjem i vatrom se ne igra". ♦

TRAGIČNA PORODICA: Jankoi Aleksandar ■ . Činčuraksaocem

Sveža humka na titelskom groblju

Svet 20. 1. 1997.

47