Svet

SLUČAJ BRAČNOG PARA BORISAVLJEVIĆ IZ ARNAJEVA

REAGOVANJE: GPE NESTAJU AUTOMOBILI (II)

ovodom teksta objavIjenog u prethod- noni broju "Sveta" o sprezi automafije i policije u Srbiji. javio nam se bračni par Borisavljević, Uija i Dara, koji su na privremenom radu u Nemačkoj želeći da svojom pričom potkrepe i dopune navode o malverzacijama sa četvorotočkašima. Njihova priča je utoliko zanimljivija što im je iz dvorišta porodicne kuće u Arnajevu (opština Barajevo) ukraden službeni "audi 80". vlasništvo nemačkog preduzeća u kome je Hija bio zaposlen 24 godine. Od tog. 1. avgusta 1994. život porodice Borisavljević se potpuno izmenio. kako kažu. nazadovali su za deset godina. Ilija je ostao bez zaposlenja jer su ga u finni optužili da je proneverio sluzbeni automobil. Sa pedeset godina i sedamdesetpostotnnn invaliditetom nema više nikakve šanse da nade novi posao. Supruga Dara. paleći cigaretu za cigaretom. sa ogorčenjem priča: "Tolike godine smo gastarbajtovaii i sve što sino zaradili uložili smo ovde, u Srbiji. Nekoliko meseci pre nego što nam je ’audi’ ukraden, naša kćerka Katarina je doživela užasnu saobracajnu nesreću i jedva ostala ziva. Lekari su već bili digli ruke od nje. ali na sreću, posle 12 dana kome i najcmjili prognoza, oporavila se. Katarina jako voli Arnajevo i srnatrali smo da će joj prijati odmor u selu pa smo sve troje došli ovamo; uostalom. i Ilija se oporavljao od operacije na srcu, a i meni je dobro došlo malo predaha. ’Audi’ nam je ukraden u ranim jutarnjim časovima i sasvim sigurno je da su lopovi imali duplikat ključeva jer se alarm nije oglasio, a nemoguće je izgurati auto iz dvorista koje je u odnosti na put pod јакпп nagibom. Nestanak smo odmah prijavili SUP-u Barajevo ali niko od uniformisanih lica nije došao na uviđaj. Sledećih nekoliko dana provela sam pored telefona pozivajući oclgovarajuće službe u Nišu, Užicu, Novom Sadu i svim većim gradovhna u Srbiji da proverim da li je stigla prijava da se naš auto traži, međutim, ni u jednom od tih gradova nije postojala takozvana ’potraga’za ’audijem’. NAGRADA OD 5.000 DEM! Dara i Uija su nadležnima u barajevskom SUP-u izneli svoje sumnje koje su za ove dve ipo gođine prerasle u potpunu uverenost, da je njihov automobtl "tipovao" komšija, rezervni mincioner koji је u to vreme aktivno obavljao dužnost čuvara reda. Protiv njega nije pokrenut nikakav postupak, a iz razumljivih razloga BorisavIjevići ne žele da ga hnenuju- "Pre svega, pas tog našeg komšije milicionera nije se oglasio te noći iako laje čim nešto šušne, znači, poznat čovek je bio u našem dvorištu. Kada sam sledcćeg dana pred oku-

pljcnim poznanicima od mukc klcla naglas onoga ko nam je ukrao auto, ne imenujući nikoga, on je vrlo čudno reagovao. Bio jc besan i da je mogao, übio bi ine. Kasiuje je njegova žena pričala po selu ’Dara kune moju decu’, očigledno se prepoznala, znajući šta joj je muž uradio. Pošto sam vidcla da od policije nema vajdc, ponudrla sam 5.000 DEM nagrade onome ko nam pomognc da pronađcmo auto. Petnaest dana kasnije, isti taj naš komšija jc na jcduoj svadbi, pred 300 gostiju izjavio da je naš auto garažiran kod Dragana Tanasijcvića, takođe meštanina Arnajeva i da, eto, Dara njega nepravedno optužuje. Otbnali sledećeg dana otišli smo da proverimo tu informaciju, međutim, ni auto, ni Tanasijevića nismo pronašli. Indikativno je da je Tanasijević übrzo poslc tog shičaja prodao kqću i odselio u Varnu kod Sapca." Ilija se. po isteku odmora. sa kćerkom vratio u Nemačku želeći da poslodavcima objasni da mu je automobil ukradeu i naravno, da pokuša da sačuva radno mesto. Nisu mu poverovali jer nije imao nikakav dokument, nikakvu potvrdu od uadležnih organa. Dara je ostala dva meseca u Amajevu uadajući se da će joj se sreća osmehnuti. Uzalud. Nagrada koju je ponudila za pomoć u nalaženju "audija’ privukla je svakakve Ijude, medu njima i "vidovitog" Zorana Gajića iz susednog sela Juukovaca koji je pokušao da je opljačka natovarivši u gepek svog starog "moskviča" mašine i alate vredue preko deset liiIjada maraka. Posle iuterccucijc 1 prcllijc macolOm'. stvari su vraćene, a za neprijavljivanje SUP-u, Dara je dobila ime. i adresu Sime Novaka iz Žablja, kod koga se, navodno, ulcradeni automobil trenutno nalazi. lako ie sledećeg jutra osvanula u Zablju, Dara je naišla na zaključanu kueu i neraspoređene Novakove radnike u radionici koji nisu znali da joj kažu gde je gazda. POTVRDA STIGLA "U Zablju se gubi trag našcm autu i ništa više nismo saznali do srcdine 7)6. godine. Tada nam jc inspektor Zagorac iz bcogradskog SUP-a javio da je audi’ pronađen u Srcmskoj Kamenici u januaru, kod Višnjić Saše, sa ćiriličnim tablicama VN 77-77 i mi smo ga zamolili da ga sačuva izvesno kraće vrcmc dok ne budemo u mogućnosti da ga preuzmemo. Međutim, kada smo posle mesec dana došli, opct je počelo vozanje, od jednog do drugog inspektora, a poscbno sam po ncljubaznosti zapamtila mspektora Jakšica, koji je, kako čujem, uznapredovao na mcsto zamenika načelnika Drugog odcljeuja za potražnju vozila. Konačno su nam rckli

da jc auto, zbog naše nczaintercsovanosti, predat c.irini na Bežanijskpj kosi. Gospodin Vanja Cubrak, viši carinski službenik, primio nas je na razgovor, ali zamislite, nijc nam dozvolio ni da vidimo u kakvom je stanju to vozilo, a o

potvrdi da je auto kod njili, na carini, nije htco ni da čuje, pravdajući se da je to u nadležnosti SUP-a. Umesto potvrde, dali su nam nekakvu kopiju zapisnika sa carine koja nam ništa nije značila, jer sa takvim papirom nismo

mogli do-kazati u Ilijinoj firmi da je auto pronađen. Posle svcga, potvrdu smo dobili zahvaljujući načclniku beogradskoj’ SUP-a Mirku Simonovicu, ali na žalost, bilo je kasno, jcr su Uiji poslodavci iz Nemačke

dali гок od dve godine da ’audija’ pronađc i vrati." Zboe svega ovoga. Ilija Borisavljević je ostao bez posla, a i bez 33.000 DEM koje je morao da plati kao odštetu svom preduzeću. Šanse da dobije "očerupanog" fšto se vidi iz- kopije zapisnika sa carine) i prinudno plaćenog "audija" su nikakve, jer igra sa papirima o vlasništvu nekima veoma odgovara. Nemcima. jer su verovatno najplatili vrednost vozila i od Ilije i od osiauravajućeg društva. a naši carinski organi odbijaju da predaju zapleujeni auto bez originalnih dokumenata koje Borisavljevići ne poseduju jer su im oduzeti odmah po povratku u Nemačku avgusta '94. ♦

Piše: Mirjana Pantoš

LJUBIŠA KOVAČEVIĆ(66) MESEC DANA LEŽAO MRTAV U STANU

LESKOVAC: TUŽAN KRAJ PENZIONISANOG SLUŽBENIKA SDK

Piše: Verica BatorovićBožović umuje da se Ljubiši Kovače- viću nešlo dogodilo komšije su pokazale oko Božića. 7. januara. Inspektor SUP-a uavraćao je do zgrade više puia, zvonio, kontrolisao strujomer čiji se brojčanik okretao. Verovalo se da je Ljubiša otišao do Negotina, gde je naineravao da se preseli. Drugog februara uz pomoć vatrogasaca inspektori su ušli u stan i pronašli mrtvog Ljubišu Kovačevića. Bolovao je od parkinsonove bolesti. Saliranjcn |c a da niko od koinšija ni njegovih kolega to nije znao. Ljubiša Kovačević, penzionisani službenik Službe društvenog knjigovodstva u Leskovcu. rođen 1931. godine u Skopljti, u penziju je otišao krajem 1955. gođine, a u Leskovcu je živeo preko 30 godina, na drugom spratu stambene zgrade u Ulici Strahinjića Baua broj 5, u dvosobnoni stanu, u samom centru grada. Od kada mu je umrla majka. pre osam godina, živeo je sam. rođaka u Leskovcu nije imao. Nije bio oženjen. Kolege kažu da je bio dobar i savestan službenik. Kao član Planinarskog društva "Kukavica" nije propustio nijedan pohod planinara Leskovca ua planinske vrhove Balkana. uvek sa fotografskim aparatom oko vrata. Pravio je odlične fotografije. Oko Božića, komšije °a nisu viđale. Vrata od i ujegovog stana insu se otIvarala. Prijavili su to Sekretarijatu unutrašnjih poslova Leskovca. Zvonjenje inspektora ua vratima nije dalo rezultate. Ključ je bio u vratima sa unutrašnje strane. Proveravan je strujomer na ulazu. Brojčanik se okretao. U više navrata dolazio je inspektor SUPa. I on je nailazio na zatvorena vrata.

UMRO U TEŠKIM MUKAMA Drugog februara ispred zgrade u Ulici Strahinjića Bana zaustavila'su se vatrogasua kola. Inspektori SUP-a, uz pmoć vatrogasnih merdevina ušli su u stan Ljubiše Kovačevića. Bio je mrtav. "Ušao sam sa inspektorima i vatrogascima", priča za "Svet" inspektor SDK u penziji Borislav Cekić, prvi komšija Ljubiše Kovačevića. "Ležao je potrbuške, pokušao je da siđe sa kreveta pa je pao z.ajcđno sa ćebadima, izgleda da je umro u velikim bolovima i bilo je očigledno da je Ljubišin leš dugo bio u stanu, otprilike od onoga dana kada smo prijavili njegov nestanak." "Divan je to čovek bio", priča nam jedan od komšija, penzionisani rendgen tehničar Mihajlo Miki Pavlović, planinar. "I veoma obrazovan. Mnogo je čitao, govorio je engleski, posećivao manastire, fotografisao i pravio izuzetno lepe fotografije. Imao je bogatu biblioteku koju je prosle godine prodao. Bili smo dobri drugovi i komšije. Zajedno smo se peli na Olimp, Triglav, Musalu - krov Balkana, Suvu i Staru planinu, Radan, Kukavicu. Nijedan značajniji pohod planinara Leskovca nije propuštao. Znam ga trideset godina. Ali od pre dvadesetak, primetio sam da je više voleo da bude sam. Pođemo svi zajedno u osvajanje nekog planinskog vrha, a posle izvesnog vremena on počne da zaostaje. Koliko puta smo mu rekli: ’Ljubiša, nemoj da budcš samotnjak.’ Ali on je voleo da uživa sam u prirodi", priča Miki Pavlović i dodaje: "Od sredine prošle godine se razboleo i prcstao da dolazi na stalne sastanke planinara utorkom. Pos-

lednji put sam ga video 3. januara. Srcli smo se. Nosio je namirnice. ’Ne jedi samo suvu liranu’, гекао sain inu. ’skuvaj supicii, čorbicu’. Posle se više nismo videli... NIKO OD KOMŠIJA I KOLEGA NIJE 810 NA SAHRANI "Ja sam oko Božića obavestio SUP u Izskovcu da suinnjain da se komšiji Ljubisi nešto dogodilo. Ni ja ni supruga Katarina nismo ga sretali niti čuli otvaranje vrata”. priča Borislav Č.ekić. "U junu prošle godine kada se Ljubiša razbolco i kada su lekari konstatovali da bohije od parkinsonove bolcsti,u dogovoru sa njcgovmi najboljiin prijateIjem Dragoljubom Vcljkovićem, shižbcnikom u Upravi prihoda, Ljubiša mi jc dao ključ od svog stana. Ncgde početkom leta, ceiog dana ga nismo videli. Otključao sam vrata. jer jc on rcdovno sa unutrašnje strane izvlačio ključ taman toliko da ja mogu da otključani. Bio je u dubokom snu, takoreći komi. Zvao sam hitnu pomoć. desctak dana provco je u bolnici. Od tada se promcnio. Spremao se

da ode iz Leskovca u Ncgotin, gde je kao početnik radio nckoliko godina i tamo doživeo veliku Ijubav. Kada sam u avgustu odlazio u dužu posctu ćerki u Beograd, vratio sam mu ključ i on mi ga više nije dao.” "Ljubiša je bio veoma kulturan i uviđavan čovek". priseća se Katarina Cekić. "Kad napravim čorbicu ili lep kolač. odnesem mu. Posle nekoliko takvih poseta eto ga, nosi 200 grama čokoladc. Ja to ne jedem, ne smem, a i ne treba, kažem. To je za vašu unuku’. ’Onda daj unuki kad dođe', kažcm mu. I tako budc. kad nam dođe imuka on dođc i donese čokoladu. Kad ga nema, a dođe poštar, ja platim i svoj i njegov račun. On dug odmali vrati. Ali. kada Borislav i ja nismo tu i on plati naš račun. Kad se razboleo. iako je želeo da proda stan i činio когаке u tom pravcu, napravio je testament. Jedan od svedoka je i moj suprug. Bio je dcte razvedenili roditelja, ima brata po ocu koji živi u Beogradu, ali sa njim nijc kontaktirao. Svu svoju imovinu ostavio jc sestri od tetke koja živi i radi u Bcogradu. U Lcskovcu je živco sa majkom do njene smrti. ргс osam gođina. a od tada potpuno sam . kaže Katarina. Dobront prijatelju. Dragoljubu Veljkoviću Daeku. pre nekoliko meseci Ljubiša je dao četiri albuma sa svojitn folografijanta sa planiuareuja. Sahranjen je na Svetoilijskom groblju. Niko od komšija i kolega nije bio na sahrani. "Niko nijc znao kada će i gde biti sahranjen. Ncina ni posmrtnicc. Imao jc mnogo prijatelja i kolega koji su želeli da mu odaju poslednju poštu. On je zashižio Ijudsku sahranu. Bio jc doista čovek vredan poštovanja, mirno je živeo i nikoga nikada i ničim nijc povredio". kažu komšije.<

Ljubiša Kovačević

3. 3. 1997. Svet