Svet

LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZD, BOSANSKA VERZIJA

Piše: Mirjana Mićić

U tuči u Psihijatriiskoj bolnici u Sokolcu jedan teško oboleli duševni bolesnik übio dvoiicu svoiih ”koleaa”. dok ie treći u životnoi ooasnosti

epun шеsec dana nakon što je u psihičкош rastrojstvu zaklao, svoju trinaest godina mlađu suprugu Mariju (o čemu smo pisali u prctprošiorn broju), Borivoje Lukič iz Lokanja tragično je završio svoj život. On je u Psihijatrijskoj bolnici u Sokolcu, gde je bio upućen na ispitivanje i lečenje, stradao u tuči bolesnika. ' U subotu, 20. februara, odmah posle večere oko 18 sati i. 15 minuta, dok su se pacijcnti na zatvorenom, najtežem.odeljenju još nalazili u trpezariji, pacijent Dobrošlav Сеготе pitao je, prema pričama očeradaca, ko je od njih übio ženu i ostavio. decu siročiće. Neko mu je navodno provokativno odgovorio i on je skočio i počeo da udara kogaje stigao. Kada su stigli dežumi policajci i medicinsko osoblje, imali su šta da vide - dvojiCa mrtvih, treći je jedva davao znakove života. Izuzetne fizičke snage, korpulentan, poznat od ranije kao sklon tučama, poznavalac džudo i karate veština Cerovuč je golim rukama (nešto i nogama) usmrtio svoje bolničke drugove. Inače, Cerovič se na lečenju nalazi godinama. Rođen je 1959. godine u selu Vrtiprača u okolini Pala, po zanimanju je zemljoradnik. U mladosti je übio oca zato što mu nije đozvolio da "razvali” štalu. Na Palama i okolini poznat je po svom siledžijskom ponašanju i izuzetnoj snazi jer je bez ikakvog povodaznao da pretuče'koga je hteo. ”Kad izgubi pamet, dobije ogromnu snagu i-ruši sve pred sobom”, kaže~jedna medicinska sestra. ”Ni u bolnici nije ništa na njoj izgubio mada je hrana ’tanka’. I tog dana bio je sarao na hljebu i čaju, ali et 0...” Prilikom saslušanja inspektorimaje pričao kako je u nemačkim zatvorima, gde je takođe bio, jedno vreme dobijao neke ”serume istine” kako bi priznao koja je sva kriminalna dela počinio. Odatlejejesenas, tačnije 15. septembra prošle godine, i deportovan i smešten u ovu bolnicu, a najveći deo vremena je provodio u svojoj sobi sa debelim rešetkama i sa lisicama na rukama. Lisice su mu skidane samo kada je išao u trpezariju i toalet. Bila je dovoljna mala nepažnja njegovih čuvara, dežurnih policajaca, pa da Cerović počini pravi masakr.

UMESTO U POSETU, OTAC DOŠAO PO SINOVUEV EEŠ! I žrtve su takođe bivše übice. Mirsad Odobašić, rođen 1957. godine u Tuzli, übio je 1991. godine, dokje ležao u tuzlanskoj bolnici, jednog pacijenta. Niko za njega sve ove godine nije ni pitao niti ga je posetio, sve do unazad desetak dana kada mu se iznenada telefonom javio otac iz Srebrenika i pitao kako je i da li može da dođe da ga obiđe. Tražio je od doktora da ga ne otpuštaj u iz bolnice j er ne zna šta bi sa njim tako teško bolesnim i opasnim i za sebe i za okolinu. Umesto da

ga vidi, ocu je javljeno da dođe po njegovo telo. Borivoje Lukić, drugi übijeni, rođen je 1965. godine u Lokanju. Kao što smo pisali, nakon četiri sata borbe sa ocem i dedom, slomivši tri noža, 23. januara ove godine zaklao je svoju suprugu Mariju. ”U bolnici se počeo oporavljati, sve nas je iznenadilo to što

ga је posjetio otac njegove pokojne supruge. ’Zelim da, svojim dolaskom, kod njega izazovem grižu savjesti’ гекао nam je tada njegov tast, dok je otac odbio da ga vidi govoreči da če po njega doći samo sa mrtvačkim sandukom. Kao da je nešto predosjećao”, priseća se jedna lekarka. _ Teške batine, zbog kojih mu je život još uvek u opasnosti, dobio je i Ejub Popara, star 41 godinu iz Tuzle, koji na savesti ima übistvo svoje dve babe. Ni njega za đesetak godina niko nikada nijc obišao niti se za njega interesovao, tako da ga i sada u zatvorskoj

bolnici obilaze samo zaposleni. ”Na ovom odjeljenju trenutno se liječi 80 pacijenata svih nacionalnosti (neki su došli prije rata i tu i ostali sve do danas), duševno poremećenih osoba koje su počinile jedno ili više krivičnih djela”, kaže dr Zorica Lazarević, neuropsihijatar i načelnik ode-

Ijenja za sprovođenje mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskoglečenja i čuvanja. ”Na žalost, ja sam na ovom najtežem odjeljenju jedini Ijekar i pored mojih upomih nastojanja nisam još dobila stračnu ispomoć. Kada se dogodio ovaj nemili slučaj, nisam bila u bolnici tako da vam ne mogu kazati šta se tačno desilo. Došla sam čim sam obavještena, nakon desetak minuta, i zatekla strašnu sliku. Policija je još obavIjala istragu, a rekonstrukcija zločina teško ide upravo zbog psihičkog stanja pacijenata od kojih se večina u strahu od Ceroviča posakrivala po cijelom odjeljenju. Nadam se jedino da če nakon ovoga što se desilo reagovati neko iz nađležnih službi. 0 svemu sam obavjestila Ministarstvo pravde i zdravlja, pa se nadam da če ova jedina ustanova ove vrste u RS napokon dobiti adekvatniji tretman i pomoć.” TI)ČA ZA STOLICE Zuta niska zgrada u kojoj se na čuvanju i lečenju nalaze poremećene übice ima dva odeljenja - otvoreni i zatvoreni. Oba su sa rešetkama, sa posebnim obezbeđenjem - devet policajaca koji se smenjuju svakih osam sati. Nije dozvoljeno slikanje pacijenata ni u sobama ni u trpezariji, gde inače obavljaju svoje svakodnevne šetnje. U sivim odelima, izgubljenogpoglcda, kod posetilaca izazivaju

neprijatno osećanje svojom pojavom. Oni žive u nekom svom svetu. Neki su tu i dvadesetak godina, a većinu niko nikada ne obilazi, niti imaju gde da odu makar na jedan jedini vikenđ. Postoji i bolničko groblje na kome se sahranjuju oni koje ni mrtve niko neće. ’Teško js raditi sa umobolnim Ijudima”, kaže dr Lazarević. ”Doduše, neki od njih se trude, slikaju, prave čestitke, tkaju, a žene pletu, heklaju... Eto, prije

neki dan potukli se oko stolica. Njih puno, stolica malo pa ko je jači taj je i dobije.” Nemaju ni televizor, a možda im nije ni potreban. Oni imaju svoje vizije i sopstveno, poremećeno viđenje sveta. Ipak, i o njima mora neko da se brine, i to sa posebnom pažnjom i odgovornošću, pa će stoga dr Mirjana Đerič, direktorka ove bolnice, pokrenuti disci-

plinski postnpak proliv dvojice dežurnih policajaca koji su, očito, zatajili u ovom slučaju. Mada je pitanje šta bi i oni mogli učiniti protiv razgoropađenog, pobesnel-

og Cerovića koji je rušio sve pred sobom. Jedino da pucaju u njega. On se i dalje nalazi u istoj bolnici sa izgledima da čitav preostali život provede ”pod ključem”. ❖

Izvadio тц srce da vMi *|e i’ Alijft tafflo”! Svaki od pacijenata koji se nalazi na lečenju u ovoj bolhici, osnovahoj 1961. gođine, pričaje za sebe. Većina je sa teskim duševhim poreme-, ćajima, sa ”glasovima” u glavi koji im naređuju šta da rade. Jako bar oni objašnjavaju počinjena übistva, a posebno je interesantan slučaj jednog bolesnika Srbina koji je zaklao svog poznanika muslimana jer mu je ovaj stalno dosađivao govoreći kako nosi Aliju Izetbegovića u srcu. Rasporio mu je stomak i izvađio srce u želji; da vidi kako je to Alija stao u njegovo srce...

Posebno interesantan je slučaj jednoa bolesnika Srbina koji ie zakiao svog poznanika muslimana jer mu ie ovaj stalno dosađivao aovoreći како nosi Aliiu Izetbeaovića u srcu. Rasporio mu ie stomak i izvadio srce u želji da vidi kako ie to Alija stao u njeaovo srce..'.

”Ва je na vrijeme bia Hječen od ludila...” : - Dušan Vuković, tast pokojnog Borivoja Lukića, na pitanje šta misli o zotovoj smrti kaže da niu je najviše žao unučića - dvoipbgodišnjeg Đušana i osmomesečne Dejane zbog gubitka oba roditelja. ”Možda je ovako pravda zadovoIjena, ali ipak žao mi je na rieki način jer su gatrebaii na vrijeme liječiti od iudila, pa možda do ovpga ne bi ni došlo. Brat Luka je išao po njegovp tijelo, a mi, Marijini roditeiji, otišli smo ria sam da mu je sva lijeva stranaglavezguljena, dobio jeudarac nOgom u sljepoočnicu i to je izgieda biio kobno za njega. ipštali su dobili teške udarće, a za jednog je, čujšm, bio šmrtonosan udarac glavom o betonski pod.trpezarije.”

ј BOSNA U MALOIVI: U Psshijatrijskoj | I bolnics u Sokolcu Seči seBO | 8 pacljenata sb ih naežonalndsti

SIROČE; NaKon тзЈКе, mail Dušan (na slici sa dedom) sada je ostaoibezoea

15. MARTI 999.

: Nepbsredno übci zaključenja ovog broja dobili smo informaciju da je povredama podlegao i Ejub Popara. 19