Svetlost : ilustrovan mesečni časopis : organ Društva za školsku higijenu i narodno prosvećivanje

24() ИВИВЦ ТИТО БР. 7.—8.

— Ако, ако, баба-Магдо, тако и треба, комшија комшији треба да се нађе у невољи. Али шта можеш да помогнеш ти сад, кад је већ толики број ђака почео да риче.

— Бога ми страшно! — рече моја жена. — Бојим се за моју децу, жива нисам!

— Што имаш да се бојиш, кад сам ти ја жива. Ја сам запамтила кад је била чума, па се нисам бојала, те да се бојим „магарињице“. Рекни ти само: „Нек је жива мени бабаМагда“, па се не бој! Постарала се баба-Магда за твоју децу, не брини ти! Не да она ни да привири „магарињица“ у твоју собу, а камо ли да закачи децу.“

— Ама за Бога!.... — рече моја жена с дивљењем. Зар ти можеш да предупредиш тог

— Имам ја „ствар“, само да окусе деца, па никад да не ухвате „магарињицу“.

И извуче из недара један прљав сајтлик с неком мутном водом.

— Камо их да им баба да да сркну малог

— Шта ти је тог — питам је ја.

— Шта је да је, само нек је вајда деци, — заврте главом баба-Магда и пође к деци.

Али деца ни да чују неће за њену мутну воду. Кад не могаде да их завара да пију, она нареди да им ми дамо „на добру вољу“.

— Нећу да им дам док ми не кажеш шта ти је то, одупрех се ја.

— Али да не чују деца, — саже главу баба-Магда и утиша главом, — размрљила сам сшоногу у овој води. Само нек сркну од те воде, па ако добију велики кашаљ, ја смем да се стрељам !

— Аихххххх!.... — почех ја да се гадим и пљујем. И испратих је заједно с њеном стоногом.

Сутра-дан дође баба-Станија.

— Ја, као та кума што се нарекла за сито, — поче она од врата да се смеје. — Чујем неко рикање по чколи, па реко' да видим шта је.

— Шта ћемо кад не можемо ничим да помогнемо деци, рекох ја брижно.

— За Бога зашто ме не зовнете, нисам преко света, да вам кажем лек! — осу она прекор.