Svetlost : ilustrovan mesečni časopis : organ Društva za školsku higijenu i narodno prosvećivanje

242 вв то (от БР. 7.—8.

мере и одломке из ЈЉ. П. Ненадовића Швајцарских Писама. · Једно од прочитаних места гласи: |

„И то још да ти напоменем што сам видео путем довде. То је да је народ по овим планинама врло побожан, и та његова претерана побожност прешла је готово у идолопоклонство и сујеверје. Много смо литија путем срели. И кад смо питали шта то значи — чудили смо се њиховом узроку. Кад се разболео какав који је богат, а он плати па читаво село, жене, људи, деца, дигну се на путовање, од крста до крста, од записа до записа, сви гологлави, без свештеника и певају црквене песме; и тако што је онај грешник богатији тим више људи узме под надницу, да иду путем гологлави и да се под плату моле Богу за њега. И тако ове гомиле, за различне узроке, по неколико дана путују, носећи уза се све што им треба за јело. Премда човек, у оваквим планинама и, готово рећи, у оваквим пустињама, где усамљен живи, нема нигде бољег прибежишта осим у молитви и у надежди на Бога; али ипак овакве, на овај начин плаћене, молитве ја мислим и самим Божјим наредбама противне су,...“

Дочитавамо ми наведени. пасус, а поред прозора наилави један спровод мртвачки. Преминула је нека непозната старица која није имала ближега рода до две сестричине, средовечне жене, које мирно али без велике скрушености корачају за ковчегом. Умереност њихову у туговању казују и оне „зејтунли“ мараме којима су повезале своје главе место облигатне црнине која је и у нас и још на неким крајевима усвојена као знак породичне жалости.

Мора бити да је умрла старица живела сасвим повучено, можда и неповната остала, јер је мало пратилаца при погребу. Ко зна да је нису и ове две сестричине заборавиле биле. Врло је могућно да су се своје тетке сетиле тек када је она умирала и њима оставила у наслеђе своју скромну кућу и уложну књижицу у новчаној задрузи. Дирнуте таком пажњом, оне су се постарале да погреб буде пристојан, а за увећање саучешћа одвојиле су стотину динара из оне теткине књижице и упитале кога би за те новце могле наћи да баба-тетку прописно ожали. Нашао се ту, ваљда, и неки „пријатељ просвете“, који је одмах био готов са саветом. И после једнога сахата баба је била уписана за члана до-

ДЕ аи