Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 9

лике духовне способности. У то доба, био је две године на стану код познатога песника и либералног официра Јована Драгашевића, школског друга и побратима његовог старијег брата Јеврема. У својим успоменама Драгашевић прича о „том младом и даровитом Србину“, којега је он као старији „упућивао у ономе што он као млад још није знао“, „износећи му главне елементе и врлине наше задруге и показујући му друге особине нашег народа“.:

У то доба, Светозар Марковић почиње изилазити из школских књига и у духовној жеђи тражи нова знања и осећања. У тој скроз класичарској школи обраћала се велика пажња књижевној настави. Реторика и поетика биле су у особитој части, и ђаци су као школске задатке имали да спремају књижевне саставе у стиху и у прози. Романтички покрет је тада пламтео у српској књижевности, ђачке дружине биле су књижевне веџбаонице, и књижевни листови преливали су се ђачким радовима. Та књижевна зараза захватила је и београдску школску младеж, и са Лицеја прешло је и на гимназију. Марковић прича како је тада међу његовим друговима завладало „неко лудило“, како су писали песме о вину и о љубави сви који су до пера дорасли, и како је он са једним другом својим хтео да драматизује Чича-Томину колебу.

И он много чита, највише у целом свом разреду; али остављен самом себи, он чита што му до руку дође, тражећи сам што је добро и корисно. У Крагујевцу још читао је романе Милована Видаковића и дела Јевстатија Михаиловића. Када је од УГ разреда добио могућност да се служи књигама из Народне Библиотеке, он је стао читати „све од реда“, све што му је „потпало под руку“. Године Шумадинке, Побунавке и Седммце пролетеле су кроз његове руке. За неколико година у гимназији он гута: Хаклендерове „скаске“, романе Лафонтена, Жорж Сандове, Евжена Сија и Александра Диме, чијега Грофа од

7 Исшитске приче. Автобиографија у одломцима. Београд, 1891. Стр. 281—283.