Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ ЈЕ)

нема још ни затуцане поповштине“, пише он. „Наше свештенство, као сталеж, нема никакве моћи, никакве силе. То су само људи који само у толико важе у колико припадају овој или оној партији, али сами за се они не сачињавају никакву партију.“ Према томе, непосредне опасности од клерикализма у Србији нема. „Стога кретати рат против свештенства не би имало код нас никаква смисла. А јави ли се потреба да се удари на свештенство, то их треба ударити као помоћнике неког другог сталежа, без кога поповштина не би вредела ништа“...

Марковић, у принципу антирелигиозан, у практици чини оно исто што пребацује немачким социјалним демократима: он неће антиклерикалну акцију. Он то чини што мисли да је наука саранила веру и да се мртвима не вреди бавити; што мисли да „код нас нема још ни затуцаности поповштином ни мистицизма монархијског“, што је искрено убеђен да непосредне опасности од стране Цркве одиста нема, а и из тактичких разлога што држи да снагу треба трошити против опаснијих непријатеља, а за потребније и важније реформе. Што је више улазио у борбу, он је све већма напуштао своју првашњу идеологију, рад на духовном препорођају, и сву пажњу и снагу улагао у политичку борбу против бирократије, а за демократизацију установа. Од 1871 он више и не говори о религији, и антирелигиозна пропаганда се једва осећа. До душе, Архијерејски Сабор у Београду 1871 констатовао је како „од неког времена опажа се зао дух у друштву нашем, а нарочито у младежи српској, која се учи у вишим и средњим школама, па отуд окужава и младе званичнике, чиновнике, учитеље и трговце“. Но те изјаве Архијерејског Сабора противу „бујице атеизма и материјализма“ више су празна страховања и подражавања руском Светом Синоду но што су имале стварнога разлога. Покрет Светозара Марковића је сасвим занемарио верску критику и изгубио антире-

1 Рад, 1814, стр. 46.