Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

234 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

масе, прогања религију на свима пољима и отима јој власт над душама које је вековима држала у мраку. Између науке и вере нема средине, помирење је немогуће, и Марковић одбацује деизам као полутанство. „Онде где је истина доказана, где је знање, ту вери нема места“. Наука је нова вера, искупитељ човечанства. „Морал без празноверја, знање на место вере, то је решење сувремене науке“.

То је теоријско мишљење Светозара Марковића о религији у опште. Но он прецизује своје погледе о религији код Срба. На супрот усвојеном мишљењу да је православна вера очувала и спасла српски народ, он тврди да се у животу народа, у његовој кући и општини, види „веома мало, или управо ни мало утицај хришћанске вере“. Социјални односи, појмови и обичаји у српском народу имају прасловенски, предхришћански, пагански карактер. И ако народне песме певају борбу „за крст часни“ и за „веру ришћанску“, буне против Турака нису никако имале религиозан, но политички и социјални карактер. Црква је некада и ишла са народом, али данас сасвим обратно, црквена јерархија и у Турској и у АустроУгарској иде против народа, а са народним угњетачима. „Црква је вазда показивала да има и других интереса, осим народних (религиозних), она је то показивала у. Турској и Аустрији и показује и данас. Српски је народ бранио православну цркву, као што сваки народ брани оно, што поштује као светињу, али у одношајима између цркве и народа није никад било других одношаја но влас ч поданици. Ту је у животу створено начело ауторшипеша“ 3

Марковић прави разлику између црквене јерархије, коју сматра за црквену бирократију, и нижег свештенства, које није каста но саставни део народа. „Код нас

1 Целокупна дела, П, 122. 2 Панчевац, 1870, бр. 77. 8 Целокупна бела, П, 121.