Teorije o psihičkom supstratu mišljenja : psihološko-logička rasprava

1 наше речи морају имати садржај види се из тога, што ми при читању кад наиђемо на непознату реч одмах станема и зауставимо ток својих мисли.

Али не само да речи нису мисли, него не постоји ни строги паралелизам између наших речи и мисли. Појам ми не можемо никад језиком из"разити онако како га замишљамо, и према томе, јединство између речи и појма јесте потпуно немогућно.) У обичном говору никад не постоји потпуно слагање између онога што се говори и онога што се мисли т.ј. измећу мишљења и језика, зато, што се ни једним језиком не може све изразити, што се дешава у нашој свести, кад судимо или мислимо бо нечему. Појмови ве у току људског развитка мењају и губе свој првобитни значај, док речи, које означавају те појмове, остају исте и непромељиве. „Постоје речи за апстрактне изразе као самосталне садржаје и ако такви садржаји сами за себе не постоје, на пр. говори се о црвенилу, тежини, премда постоје само црвена и тешка тела.“ Ја сам у стању, да на основу речи састављам такве реченице, које немају никаквог смисла, ја могу да кажем : троугао је четвороугао, али то себи нити могу представити нити могу замислити, зато што не постоји.

Цело ово наше излагање показује, да речи не могу бити супстрат мишљења, него само оно што чини садржај тих речи и што се са речима асоцира. Говор, слушање, разумевање, читање неке књиге, јесу психички процеси, где су везане за речи извесне мисли, које су потпуно различите од речи, Паћив уосја. Реч сама по себи нема никаквог значаја, она је без вредности, као штампана банкнота, која нема никакве вредности сама

16 Галагтиз, Паз Геђеп 4 Бееје, ПТ. Аш, Вегип, 1885. П. Ва. стр. 885. 1 Јоф, Гећтђисћ 4. Рзућој!. еје. стр. 363.