Teorije o psihičkom supstratu mišljenja : psihološko-logička rasprava

32

реалним опажајима, то онда са овога идеалистичког становишта, не постоји више никаква потреба, да се сликама сећања придаје секундарна реалност, дакле реалност, која би била различита од реалности самих опажаја. Као год што имамо права на становишту наивног реализма тврдити, да спољни објекти, онакви какви су, имају апесолутну реалност, која је независна од нашег јан нашег опажања, тако исто имамо права на становишту идеалистичком тврдити, да ти исти објекти имају апсолутну реалност као садржаји наше. свести, пошто они улажењем у свест остају они исти објекти, који су били и на становишту наивног реализма. Први, који је дошао до сталног става апсолутно реалног непосредног (ет, био је Декарт. Али, Декарт, и ако је дошао до овога тачног става: сосно егсо зшт, није умео из тога, става конзеквенције извести, те да тврди: као год што његова непосредна форма свести има апсолутну реалност, тако исто да мора имати и садржај свести апсолутну реалност, него је својом свеопштом сумњом довео у сумњу и реалност свесног садржаја."“ Ова се кардинална грешка, провлачи кроз целу историју философије и нико није схватио Декартов став согно егоо гшт у његовом правом значењу, те да на основу тога става апсолутне реалности наше форме свести, извуче конзеквенцију и да потврди и апсолутну реалност садржаја наше свести. У ову исту грешку пада и велики Кант, који са тврђењем апсолутног иреалитета садржаја свести, улази у другу грешку, придавајући апсослутну реалност само спољним објектима („стварима по себи“). Али, Кант је заборавио, као и сви његови приврженици, да та његова, супстанција — Пте ап зјећ — увек ствар садр-

62 Упореди: О појму свести са гледишта, теорије Сазнања, од Бран. Петронијевића. Просвет. Гласник, 1902, свеска за април стр. 436.