Teorije o psihičkom supstratu mišljenja : psihološko-logička rasprava

55

замисли, то се мора мисао везати за појединачно и индивидуално, јер заједничко и опште има тек онда смисла, кад се у исто доба замисли и разликовање Али питање настаје, какву улогу игра појединачно у општем, индивидуално у заједничком, главно у споредном, при замишљању неког појма. Из дефиниције појма види се, да је његов предмет и циљ опште и заједничко, вамо, што се оно не може јавити у засебној форми. Према овоме, индивидуални знаци имају споредан карактер, јер они не играју никакву улогу при замишљању појмова. Они играју улогу у толико, у колико се опште не можемо без њих замислити пи у колико се они не могу из свести истиснути. Свакојако за нас постоји тешкоћа због ових епоредних знакова, јер у појму не сме се мислити на те индивидуалне знаке, а с друге стране они се не могу истиснути из наше свести. Ова логичка тешкоћа може се једино на тај иачин избећи, што ће се споредни знаци са заједничким замишљати као имплиците дати, и што се ти споредни знаци неће нарочито истицати, нити нагла шавати, него ће опште бити потпуно равнодушно према појединачном. Када бисмо хтели општност посматрати или замишљати у засебној, изолираној форми, то би морали у једном моменту имати преглед појединачног тоталитета. Пошто наш појам обухвата бесконачан број индивидуалних представа, то би наш ум морао бити бесконачан, који би у једном моменту прегледао и схватио тоталност безконачног појединачног. Овакав интуитиван бесконачан разум може само божанство имати. Један такав апсолутни божански разум могао би, пошто он опште као засебан предмет посматра, у исто време и потпуно посматрање појединачног преглелати, 16

и6 Види, Рћоз. Мопајаћећ, чланак од Фолкелта: Џђег Фе 102. Зећу еке ебе. стр, 187.