Teorije o psihičkom supstratu mišljenja : psihološko-logička rasprava

64

доћи до неодрећености. Дакле, ми можемо код појма троугао, негирати сваки одређени троугао, да би смо дошли до неког неодређеног троугла, кога ми себи не можемо представити. Ја не могу казати да троугао не сме бити ни правоугли, ни тупоугли ни равнострани итд., јер као што је речено, апсуродно би било и мислити да нам се тространост и троуглост може јавити у некој другој форми него у форми споредних знакова, али зато ја могу те споредне знаке у њиховој одређености негирати, пошто сам опет свестан, да та одређеност има сасвим споредан значај. Још боље то можемо показати на једној правој линији. Шта би била једна права линија која не би имала никакву дужину“ Ово би била свакојако једна контрадикција, јер оно што чини линију линијом, то је њена дужина, тако да јој је дужина битна особина. До појма праве линије долазим на тај начин, што сваку јављену представу праве линије негирам у њеној одређености, зато што сам свестан, да битна особина линије није та одређена дужина која се јавила у мојој свести, него да је битна особина праве линије ма која дужина, дакле неодређена дужина. Овде дакле да би дошао до појма праве линије ја не смем негирати сваку дужину ни тврдити да линија пе сме имати дужину, али могу негирати ову одређену линију као општи појам.

Цело ово наше излагање у последњем одељку сводило се на то, да ми захтев појма нисмо у стаању испунити, јер не можемо заједничко у потпуној одређености замишљати, него да је ово испуњавање једино могуће репрезентацијом индивидуалне представе, за коју се споредна мисао везује, коју смо ми на негацију свели: да се појам не налазе у тој репрезентацији него у нечему другоме, што припала тоталитету индивидуалних