Timočka buna 1883. godine

7

кратко време могао уређивати лист. По смрти његовој прихвате његов политички рад и издавање листа његови другови; Никола Пашић, Пера Велимировић, Срета Анђелковећ, Пера Тодоровић, Мата Стојановић, Стева Милићевић и други Светозареви политички другови продужили су рад налисту „Ослобођењу“, који су прекрстили у „Старо Ослобођење“, док и овај. лист није престао излазити фебруара месеца 1886. г. Ова група људи водила је борбу против бирократског државног уређења. она је радила на уништењу бирократског система и стварању самоуправне комуналне политике, и њена практична политичка. борба сводила се на заузимање општина путем општинских избора. Стога су их либерали назвали „комунци“. Фебруара месеца 1876. год. вршен је у Крагујевцу избор општинског часвиштва. Политичка група око „Ст. Ослобођења“, помогнута радницима крагујевачке фабрике, победила је на општинским изборима. По свршетку избора победници су демонстрирали; ишли су по вароши с развијеном црвеном заставом и музиком, и акламирали су кзабране спштинске часнике. И како су ови избори били на беле покладе, то је и демонстрација била јача него што би била да су избори вршени ког другог дана. Тада је влада била у рукама млађих либерала; њен председник био је Љуба Каљевић, ужички посланик, бив. уредник слободоумног листа „Србија“, органа млађих либерала, а душа кабинета био је Стојан Бошковић, професор.

Полиција крагујевачка притвори и оптужи суду коловође ове поворке и изабранике општинског одбора и општинског суда. Оптуже их за покушај преврата и завођења „Комуне“. Суд одобри притвор. После извесног времена полиција их преда суду, и сад се над њима отпоче судско ислеђење. У судском притвору су тада били: Пера Велимировић који је био изабрат за председника општине, Пера Тодоровић, поп Миле Барјакаревић, Илија Душланић, Пера Ђорђевић, Мита Стојановић, наставници гимназије крагујевачке и учитељске школе, стари Сим. Степић, трговац, Алекса Барјатар, радник тополивнице (био је висок, носио је црвену заставу, те су га стога доцније и прозвали барјактар) и још неки, било их је претворено око дваестак. Никола П. Пашић није тада био у Крагујевцу; њега је ова политичка група била послала у стан босанских усташа,

У судском притвору затекао је „комунце“ и проглас рата са Турцима 20. јуна 1876. г. Притвореници изјаве жељу да их упуте у борбене редове. Суд усвоји њихову молбу и одложи ислеђење. Неки од притвореника отиду на границу, и то: Пера Велимировић би упућен у јаворску војску, а Пера Тодоровић, Мита Стојановић буду упућени на Делиград, где је био штаб источне војске, којом је командовао Черњајев. Ја сам тада био у Јовановцу, на путу Параћин— Делиград, као машириста у војном млину, и јако сам се изненадио када сам једног јутра видео код мене у млину Перу Тодоровића и Миту Стојановића, за које сам држао да су још у крагујевачком затвору: путовали