Timočka buna 1883. godine

195

је ма од кога члана те конференције пао предлог: уда се диже буна ако се Устав укине“, Такав предлог није пао. Па ни на преком суду није ни од судија, нити пак од ма кога сведока или учесника у буни пало тврђење, да је на овој посланичкој конференцији решено било: „да се диже буна ако се Устав укине“.

Али се истиче питање: ако и није такву одлуку донела посланичка септембарска конференција, да није Главни Одбор радикалне странке донео такво једно решење, да није он виновник тимочке бунег Да видимо.

Преки суд је пресудом својом констатовао, да за тимочку буну нису криви сви чланови Главног одбора него само: Никола П. Пашић, Пера Тодоровић, Раша Милошевић, Коста Таушановић и Паја Мија ловић. И од нас петорице, као теже кривце, осудио је на смрт: Николу Пашића, Перу Тодоровића и Рашу Милошевића, Косту Таушановића на седам и Пају Мијаиловића на пет година затвора, Гја ипак, та пресуда преког суда не може бити доказ Бат пе кривице, јер је преки суд, у лицу свога председника, Драгомира Рајовића, рекао: ми несудимо по доказима него по савести. Ова пресуда не може бити доказ наше кривице нарочито за људе критичког расуђивања, јер за њу није било никаквих других доказа сем „савесности“ судија преког суда, за које се зна да је била лака роба и партајична. Тврдити да су чланови Главног одбора радикалне странке, и то не сви, криви за Тимочку буну само стога што су главни чиниоци у њој били вијенији представници радикалне странке из тимочке крајине — нема свога оправданог законског разлога. Зар се може веровати да су пет чланова Главног одбора изабрали. за покретаче буне представнике радик. странке у бољевачком срезу, попа Маринка и његове сељане, а да о томе своме кораку не известе утицајне чланове радикалне странке из других крајева. Да ли се може веровати да би Главни одбор покретао буну а дасе претходно не споразуме са својим виђенијим члановима из тимочке крајине: Апом Станојевићем, из Књажевца, Д-р Лазом ИМлићем из Зајечара; из Ресаве са Димитријем Катићем, из Драгачева са Ранком Тајсићем, из Ужица с попа Миланом Ђурићем, из Бранковине с: попа Марком Петровићем, из Мораве са Станком Петровићем, из Шумадије са Павлом Вуковићем и са још многим другим посланицима од пресудног утицаја у њиховим крајевима. А међу тим сви ови посланици, који нису кукавице ни слабији јунаци од поп Маринка Ивковађа, нису се ни макли да прихвате Тимочку буну. Димитрије Катић, за кога је г. Слободан Јовановић од некуда дознао да је на септембарској посланичкој конференцији рекао: „да треда чиновнике под нож метнути“ — ћути; Ранко Тајсић, чија је“ ратоборност позната, гледа своја посла у своме Драгачеву.