Timočka buna 1883. godine

196

Чланови пак Главног одбора међу њима и Пашић никоге другог не нађоше да отпочне извршивати конференцијску измишљену одлуку него попа Маринка и његовог шурака Добросава Петровића! Та околност, што се међу бунтовницима нашао поп Маринко Ивковић, народни посланик за срез бољевачки, што је призводио чарку сесалачких сељана па и сељана из Читлука, произввео бунтовнике, то још не значи да је он био повереник Главног одбора, да је та буна дело или бар оне тројице његових чланова осуђених на смрт. Сем попа Маринка ни један други народни посланик није активно учествовао у буни, и Љубу Дидића, и чича Ристу Ђусића, и Димитрија Ристића, и Маринка Марковића, и Жику Миленовића и друге посланике из тих крајева, повукла је гомила бунтовника за собом, и они нису имали другог излаза него да јој се придруже и против своје воље; бунтовничка бујица је и њих занела, они нису имали снаге да јој се отргну. Љуба Дидић покушао једа се бегством спасе не због тога што је био учесник у буни, него што је био убеђен да ће га преки суд огласити за покретача буне у његовом крају. Аца Станојевић, посланик, члан Септембарске посланичке конференције стоји ван редова побуњеника; оба његова писма упућена мени доказују да он није био покретач буне него је побегао тек пошто није могао спречити своје суграђане да не срљају у вртлог побуне, и да би избегао незаслужену казну преког суда. Да је постојало ма какво решење Главног одбора или посланичке конференције или макар и порука Николе Пашића да се диже буна па макар и „пре него што се устав укине“, нема сумње, да ни Љуба Дидић, ни Аца Станојевић, не само не би напуштали земљу, него би се налазили на челу покрета. Па и сам Др. Лаза Илић са члансвима месног одбора у Зајечару излази пред побуњенике из Књажевца, који су већ били близу ПАРИ села на путу ка И и саветује их да се врате и разиђу, јер Главни одбор осуђује њихов бунтовнички покушај. У опште узевши, искључено је, да ће Главни одбор, наређивати попа Маринку да диже буну, а да остали представници радикалне странке у народу остану ван овог покрета. Да је Главни одбор припремао буну, он је не би извршивао преко попа Маринка него преко многих других утицајнијих личности у народу.

Погрешио бих, кад небих овде навео речи Пере Тодоровића, које је изговорио 1888. год. у Уставотворном одбору приликом претреса члана Устава, који говори о смртној казни за политичке кривце. Те речи Пера је изговорио онда, кад није имао разлога да не говори истину, кад је већ одавно дата забораву Тимочка буна, и кад његова исповест не би повукла никакву па ни моралну одговорност. Он је том приликом рекао

да Главни одбор радикалне странке није припремао, нити је знао за Тимочку буну пре него што је она свима постала позната. У томе своме говору о Тимочкој буни рекао је ово: „Десила се, господо, Зајечарска буна и ако Главни одбор није за