Timočka buna 1883. godine

201

азборној агитацији у своме крају, те према томе није могао оворити с попа Маринком ни „у четири ока“ о дизању буне „ако краљ Милан укине Устав“. На против, после успелих избора говорило се у посланичким круговима да ће краљ Милан престати с авантурама, споразумети се с Народном скупштином и повести земљу путем рефорама, које је народ очекивао. Од победе на изборима у „Самоуправи“ веје дух помирљивости. Дакле, после избора и после распуштања Народне скупштине Пашић није напуштао Београд. Искључена је дакле свака вероватноћа да је Пашић спремао буну с попа Маринком још пре избора „за случај акокраљ Миланукине Устав“.

Али претпоставимо, да је Пашић „организовао буну с попа Маринком“ још пре избора, да је био далековид и да се с њим споразумео још пре избора да диже буну с тимочанима „ако краљ Милан укине Устав“. Краљ Милан, међутим, није ни газио а камо ли да је укинуо Устав ни до септембарских избора ни допније после саставка и растурања Нар. скупштине, а поп Маринко је ипак дигао тимочане на буну. Као да је буном хтео уплашити краља Милана да не укида Устав, и ако је требао знати да баш дизањем буне може нагнати краља Милана да укине или обустави Устав, да прогласи ванредно стање, преке судове, итд. МИ најзад, где Пашић да нађе баш попа Маринка и с њиме дл се споразуме о дизању буне, да у споразуму само с њим предузме такво опасно дело. Зар Пашић није имао у Народној скупштини доста својих другова од јаког утицаја не само у својој околини него и мало даље од њихових огњишта, у свима крајевима Србије»! Да, таквих је људи било, али се он вије с њима о томе саветовао, јер за то није имао ни потребе после Септембарске конференције радикалних посланика. Па и у самом Глав. одбору било је таквих људи, од којих није смео крити оно што је могао поверити попа Маринку. Било је са свим природно и потребно, да нама, члановима Глав. одбора не само саопшти своје „бунтовничке намере и разговоре“ с попа Маринком, него да у споразуму с нама и осталим радикалним првацима из народа изведе целу организацију буне. А кад је он и од нас крио оно што је с попа Маринком уговорио, онда се намеће питање; па с ким је онда мислио извести бунуг Зар Пашић не би извршио злочин, кад не би о томе известио попа Милана Ђурића, поп Новака Милошића, попа Смиљанића, Ранка Тајсића, Димитрија Катића, Ацу Станојевића, Павла Вуковића, Срету Анђелковића, браћу Божиће из Бадњевца, Станка Петровића, попа Данила Анђелковића и све остале опробане сигурне наше људе у поједеним крајевима. Свакојако, ови радикални прваци, народни посланици, чувени, виђени и цењени у својим крајевима и ван њих, нису лошији јунаци од попа Маринка и његовог шурака и секретара, Добросава Петровића из Бољевца. А Пашић је дужан био саопштити својим друговима свај комплот, и нема сумње да би га и саопштио само да је постојао. Пашић је толико паметан и увиђаван, да се никако не може претпо-