Timočka buna 1883. godine

208

— Ето брате Рашо, та ме невоља никако не оставља; бојим се; сестрина слика ми не избија из главе; сенање на смрт моје сестре ме исцеди; хоћу да се селим одавде: учинићу све само да не гледам ону кућу тамо, видиш ли је. — Он ми показа женски казнени завод, у коме је и Илка нашла смрт своју.

Ја сам га разумео.

Обузет сећањем на своју сестру; страх да не умре и сам у пожаревачком казненом заводу, Пера отпочне у почетку јануара да пише писмо упућено Андри Николићу, али намењено краљу Милану.

Он у томе писму износи уображено расположење наших другова, који су у слободи. Предвиђа да су наши другови озлојеђени сада не само на напредњаке него су и против самог краља Милана. Боји се, да се сад радикална странка због озлојеђености против Милана не изметне од једне начелне странке у једну династичку клику. Такво је расположење наше странке против краља Милана, који је у црно завио толике породице, сасвим је оправдано. Али да ли је паметно» пита се Пера. И он у том писму доказује Андри Николићу да је такав корак непаметан. Износи потребу да наши људи долазе што чешће у додир с краљем Миланом, баш с тим Миланом, који је побио цвет наше странке, угасио многа огњишта. Цртајући црним бојама карактер и рад краља Милана, пита се: зар ће ми бољи бити Никола са својим перјаницима, или Петар Карађорђевић, који се „шуња по улицама париским“.

И сад потанко црта стање у земљи, које би наступило с доласком на престо Србије Николе или Петра Карађорђевића. Пера у том писму да се власи не би сетили да је све то што у писму пише једна ујдурма Перина не штеди ни Краља Милана, кога фамилијарно у писму често зовеи „Миланче'; али рекорд у грдњи односи грдећи Николу кнеза црногорског и Петра Карађорђевића, претендента на српски престо унука онога који је у Јасеници убијен, и о коме свако дете зна причати само врлине Карађорђеве. Све мане Краља Милана, које нису непознате ни самом Краљу. тако црта, да се мора стећи уверење да је писмо заиста упућено Андри Николићу, п да Краљ Милан никако не треба да дозна за ово писмо. Кад пак почне говорити о Николи и П. Карађорђевићу, онда му је торба пуна пиљаричких грдњи.').

Он у том писму преклиње не само Андру него преко њега и све остале другове да не траже преко проје погачу,

1) Вреди забележити једну цртицу из живота оца Периног, пада се види каквим је духом дисао, и какве су традиције династичке владале у породици Периној. Не треба заборавити да је Пера рођен у смедеревској Јасеници, да му је отац домородац, рођен у Водицама. Према томе је Пери, као и свима јасеничанима успомена на Карађорђа - морална храна. Свако дете у Јасеници уме да прича о Карађорђу и његовим лелима за ослобођење, а зна да је у Јасеници Карађорђу и глава одрубљена. Једном ми је Пера причао карактеристичну ситницу: Често сам