Timočka buna 1883. godine

211

Истина је, да су у цинцарчету играле очи као на зејтину, али је то све што је Козељац могао видети, ништа није могао дознати. Козељцу је мало загонетан био прекид односа са Пером, али кад му је Њема, на врхунцу своје љутње против Пере показао стихове, испод којих је Перином руком било написано: „нек ти ништа Филипе у писању не смета, и књижевне ливаде потребују ђубрета,“ онда је он разбио и последње сумњичење Козељчево ; показујући ове стихове Ђема се још више срдио, а Козељац би се слатко грохотом смејао овој Периној пакости.

После два-три дана после последње вечере, Ђема буде помилован од даљег издржавања казне, иза путни трошак добије од краља Милана десет дуката у злату. Ми остасмо а Ђеми пожелесмо срећан пут. И Бема оде, да га после многих година видимо као члана кварта полиције београдске под свима режимима као изврсног полицијског чиновника.

Тако се завршила ова комедија, која је изазвала премештај наш из пожаревачког затвора у београдски затвор. И тако се испунила жеља Перина и свију нас. Биће 23. јануара, Козељац долази око 8 часова у вече к нама у затвору, претресе форме ради наше ствари и оде. Пера истрчи за њим и дуже се разговарао с Козељцем. По повратку своме у собу, Пера радостан скочи иструпачке од патоса на свој кревет; види се да му трбушина није сметала да своју голему радост и физички испољи. Саопшти нам да му је Козељац рекао да сутра рано полазимо за Београд. Обрадовасмо се овој вести, али смо се почели спремати тек кад нам после кратког времена потврди то и Ива Ђурић, управник казненог завода који, нам рече да сутра рано путујемо за Београд, и да будемо спремни за пут.

Разуме се да смо се радовали оваквој наредби; почнемо се спремати, али спавати нисмо могли. Обучени смо чекали свануће, чекали смо кола, која дођоше око 5 часова. Било је све мирно кад смо пошли; сви су осуђеници још спавали; Иван Ђурић се опрости с нама, сигурно рад што се опростио једног белаја.

Седнемо по двојица у кола, а у сваким колима још и по један наоружан војник. Арњеви су нас заклањали од студеног ветра, али путовати по џомбама није било пријатно, нарочито Пери. Пређемо преко Љубичевског моста; оставимо и нама познату Осипаоницу и стигнемо у Смедерево.

У Смедереву је био окружни начелник Сима Ч. Поповић; красан човек, напредан, сматрали су га за млађег либерала, али је он био напреднијих погледа. Био је лични пријатељ свију нас. Нема сумње да је био наклоњенији нама него ли режиму, под којим је био окружни начелник, стога га није трпео у служби ни један назадњачки режим, а он се баш није ни отимао да буде добро забележен код његових представника,

Војник, наш спроводник, преда Поповићу спроводно пи -мо, из кога виде да смо упућени у Београдски казнени завод.

14»