Timočka buna 1883. godine

217

Храну смо добијали од куће, али је то било скопчано с великим тешкоћама; док јело донесу од куће, док га прегледа дежурни официр — прође доста времена и јело се охлади, стога смо се неко време хранили из општег казана, али је ова храна мизерна била.

Неко време смо сами кували: сваки је од нас бивао редуша, али је главни кувар био Пера. Никад нећу заборавити супу коју нам је кувао, па уз говеђину какав добар укусан „сос“, паприкаш, француски кромпир а нарочито „крофне“ умео је да спреми као сваки вешт кувар.

Кад бисмо га запитали: где научи кувати, рекао би нам:

— Кад сам учио гимназију становао сам код опште ђачке тетке. Помагао сам јој у кујни кад год сам могао. Рекла би ми често пута: дед Перо дете моје, ољушти ми кромпир, исецкај ми лукац, па помешај ову запршку да не загори; полако, полако, помажући њој, научио сам тако добро кувати: да би се изненадила и она сама, некад бих јој и цео ручак зготовио, кад би она била болесна или кудгод морала отићи; другови моји, који су самном били на косту код тетке, били су изненађени мојом вештином кувања.

Добијали смо често вести, да је држање наших полилитичких другова у унутрашњости било одлично. Једно напредњачко Министарство смењивало је друго, али је свако потоње губило све више и више терена у народу. С опадањем снаге напредњачке странке опадао је и углед краља Милана. Зајечарска буна, онолики гробови на Краљевици и расејгни по другим бунтовним местима; препуни казамати нишке и београдске тврдиње подржавали су неослабљено нерасположење народа према напредњацима и Краљу Милану. Народ се јасно изјавио: Краљ и његови напредњаци на једној страни, а народ који је скоро сав против Краља Милана, на другој страни. Народ није више одвајао Краља Милана од његових саветниканапредњака, него је чак говорио да од главе риба смрди. Народ је ћутао; своје незадовољство није показивао ни којим начином; његова пасивност је била јака; није хтео ни истицати своје кандидате за народне посланике, нити је хтео гласати за кандидате влашћу истакнуте. ћутао је, и ћутање је јаче утицало на меродавне факторе него ли сваки други јавни протест. Чекао се згодан тренутак па да Краљ Милан осети шта значи имати а шта значи немати уза се љубав народа.

У недостатку љубави свога народа, краљ Милан се реши, да и без ње поврати уздрмани престиж свој. Мислио је, да ће свој престо појачати па чак изазвати и расположење народа за себе ако једним неразмишљеним налетом спречи уједињење Бугара Источне Румелије са кнежевином Бугарском. Ако у овоме успе, сигуран је био да ће политички добити. Али се преварио, јер и спољни успех зависи од расположења народа. А. народ је незадовољан био владавином Милановом. Сваки успех