Timočka buna 1883. godine

2Ое

жање у снази решење Берлинског Конгреса ни у колико не могу одушевити српски народ да ратује с Бугарима. Па још, кад је народ свестан тога, да Милан вођењем тога рата жели да поправи свој и своје династије углед и положај у земљи, којој је толика зла починио, онда није могао задобити за свој, непопуларан корак симпатију народа. При том не треба сметнути с ума, да је бугарска војска опремљена, одевена, наоружана не само ратним потребама него и одушевљењем за уједињење са својом браћом; кад се ово има на уму, онда је сигурно да ће Милан бити бијен, и то врло брзо.

Ми нисмо спремни за дуго ратовање, јер не располажемони једним фактором, који нам је за то потребан. И како је Пера био расположен за такав разговор, продужио би дуго да товори на ту тему. Он је ову своју тезу развијао и бранио нардчито пред Карапешићем, који, и ако није хтео признати слабе стране наше војске, ипак их није хтео ни порицати. Па је занесен Периним говором, и сам почео причати о неспреми наше "војске и о нерасположењу народа не толико против краља Милана колико против напредњака, који су отпочели рат, само да би могли повратити себи изгубљену политичку снагу једним успелим ратом.

Једног дана донесе нам наш слободњак вест, да је наша војска побеђена на Сливници, и да је краљ Милан напустио. Цариброд, где је био генералштаб; није се у Пироту ни задржавао, него је побегао у Белу Паланку. После нам је и сам Карапешић причао о нашој погибији на Сливници; рекао нам је да су Бугари заузели Пирот, и потврдио да се наш генералштаб налази у Белој Паланци.

Меродавни фактори окривљују за неуспех нашу војску, јер неће да се бије, нарочито онај део наше војске, који је био према Цариброду под непосредном командом краља Малана и Јоце Петровића, министра војног. Војска која је била под командом Петра Топаловића, пуковника, заузела је била. Знепољ, и упутила се преко Врапче и Брезника на Софију, али је погибија Миланова на Сливници омела и њу у своме наступању.

После погибије на Сливници сете се да постоји и Хорватовић, прослављени српски војсковођа за време српско-турских ратова (1876—8); њега позову из Петрограда, где је био српски“ посланик на руском двору. Пада у очи да је тај рат почет бев Хорватовића, и да је он позват и стигео у Србију тек после закљученог примирја, и у Белој Паланци примио команду над нашом војском. Нема сумње да је Хорватовић добро знао да наша војска није у стању да води рат па макар и против Бугара. Он је могао тачно знати у Петрограду и способност и: спрему бугарске војске; а кад се вратио у Србију уверио се да у нашој војсци владајједно потпуно расуло. И увидео је, да је најбоље да се овај несретно започети рат што пре заврши.

Краљ Милан и Гарашанин знали су најбоље да се голим шакама не води рат; за један војнички налет српска војска имала је снаге и спреме, али да води мало дужи рат — није