Timočka buna 1883. godine

229

одавно проходало; кад сам после две године могао да загрлим свога друга; кад сам сроднике и пријатеље могао срдачно поздравити. Мојој узбуђености и радости није било граница. Признајем да сам осетљива природа, можда и више него што треба, и да сам свагда, кад. сам причао о овоме моменту из мога живота — био мек на сузу. Признајем ову моју слабост, али је не осуђујем.

(С првим јануаром 1886. год. стар. стила престаје наш апсенички а почиње наш живот слободних људи.

Поменуло се не повратило се.