Timočka buna 1883. godine

239

о миру између Србије и Бугарске тек што беше потписан. Милан је био утучен буспехом угарским, Као да није верозао изјави моје лојалности и моме обећању да ћу се својим будућим животом одужити краљу за ово велико учињено ми добро.

—_ Хвала Вам на тој изјави, али право да Вам кажем, ја јој мвого не верујем. Не стога као да она није искрена с Ваше стране; Ваша изјава лојалности је сад, после Вашег изласка из затвора, кад су још свеже успомене из Вашег затвореничког живота, са свим природна; упоређење затвореничког живота са слободним животом изазива захвалност према ономе, који Вам је ту слободу дао. Дакле, такво осећање захвалности је сасвим природно. Али се код мене створило убеђење да ме нико не воли. Не воли ме ни моја супруга, не воли ме ни мој син, нико ме ке воли, Веран ми је само овај мој пас под мојим столом, али кад би умео говорити, рекао би ми да ме и он не воли него ме се само боји. Улегла се у мене мисао да ме нико не воли, те према томе и све изјаве лојалности, ма од ког долазиле, немају за мене никаквог значаја.

„У осталом, ја нисам наишао на обећану ми потпору Вашу и Ваших другова: народ о мени и сад мисли онако како је мислио и пре првог јануара. Ви и Ваши другови добили сте слободу, али ја од тога немам ништа. Све више долазим до уверења: да сам погрешио што сам вас пустио из затвора. Боље би било да вас из гатвора нисам ни пуштао,“ — тако је говорио краљ Милан.

Почео сам га уверавати да греши кад тако мисли, и будућност ће то потврдити.

„Него оставимо тај разговор, продужи он. Под јесен 1881. год. био сам гост немачког цара на јесењим маневрима. А Мијатовић ми је тад саопштио телеграфском шифром вест, да су Вам неки бугарски прваци изјавили жељу да се створи персонална унија између Србије и Бугарске. Ја сам тој вести поверовао, али сам одмах јавио Мијатовићу, да прекине сваки разговор о томе. Кажите ми, молим Вас, у колико је био озбиљан такав предлог“, рече Краљ.

Е Мене је изненадило ово питање. Нисам веровао да је Мијатовић учинио употребу од мога саопштења. Испричам краљу цео мој разговор са изасланицима Николе Сукнарова. Рекох му, да је Пироћанчев кабинет отпочео свој политички рад доношењем слободоумних закона баш у време, кад је у Бугарској укинут Устав, кад је владао „комесаријат“ руских ђенерала, установљен „пуномоћијем“, којим је Батенберг прокламовао диктатуру. Сасвим је појмљиво било што се бугарска интелигенција решила била да се створи персонална унија између Србије и Бугарске, јер је Србија прве године владавине Пироћанчевог кабинета служила бугарској интелиген- . цији као пример једне уставне земље, У Бугарској се тада укидају Устав и сви политички закони; заводи се диктатура владаоца с руским ђенералима на челу, и према томе, природно је било што се бугарска интелигенција обратила Србији, која