Timočka buna 1883. godine

боде од ово последњих десетину година. Сваки који ји водио бригу о будућности свога народа, знаће у каквие је приликама постао садањи тројички Устав. У мучним м тешким околностима кад народ беше заузет бригом да сачува земљу од немира, који би могли помести унутрашњи развитак Србије и кад је био заузет тежњом да ујемчи и освешта себи права у законодавству и контролисању државних послова, те да се једном побуде и узроци за катасрофе уклоне или бар ублаже, — тим тешким приликама кад се борила мисао народне управе са помишљу на диктатуру, створен је тројички Устав, у коме су начелно призната суверена права народу, али су даљим одредбама истог устава та права сведена на тако узан круг, да народ, помоћу народних посланака, може само у неколико ублажити рђаве пројекте законске, али има права да их измени или да нове законе изведе и утврди.

Тако су исто начелно признате народу у уставу и друге грађанске и личне слободе, али су такође другим одредбама устава или потрвене или сведене на најнижи круг практиковања.

Права уставност захтева да народ суделује у управној власти и да у својим рукама има контролну власт, ау нашем уставу нема ни спомена о томе.

Та огромна и суверена власт, нити је по праву остављена народу, нити је пак пренесена на владаоца, но је остала у рукама министара, и они, у друштву с бирокрацијом, су постали моћнији и од народа и од владаоца.

Ова несавремена и неприродна подела власти у самом уставу је извор трвењу и борби народа и народних људи противу сувереног, неограниченог и неодговорног положаја министара.

Ово превлашће министара ободравало их је често, да се лаћају незаконитих мера против слободе и права појединих грађана, а скопчано још с неодговорношћу давало им моћи да воде политику убитачну по народне интересе и народну будућност, нити је ико у стању да такву политику сузбије и обустави.

Сваки живи Србин осећа тешко бреме, које је на Србију тиме натоварено, а сваки свестан и увиђаван човек види да је Србија до тога стања доведена не народом “ владаоцем, но неограниченом моћи Ристићевог Министарства, које је већина чиновника потпомагала и чувала.

Шта је помогла она ватрена и патриотска борба самосталних скупштинара против хрђавога правца спољне и унутрашње политике и злоупотреба појединих државних органаг Нису ли гоњени и сатирани они људи, који су куражно, жртвујући себе и своју породицу, устајали у скупштини и јавним местима против штетне и неувиђавне