Timočka buna 1883. godine

Занимљиви су о томе утисци Јеврејина радикала. Овај мој суграђанин, добар, исправан грађанин, неки Руфа, да му баш и име поменем, јер он то заслужује, овако ми је причао о својим утисцима.

„Док те је Краљ грдио, ја сам увлачио врат у бунду. баш као што пуж увлачи рогове у своју кућицу кад га ко дирне; као да ми неко сео на главу, па је притискује на врат; све се више и више срозавам, и као да се слепих са патосом; учини ми се као да пропадам кроз патос. А мој друг по вери (напредњак) испрсио се, гледа ме с висине попреко испод очију са задовољним осмејком, и сигурно је у тај мах мислио у себи: аха! виде ли шта се деси с твојим Рашом. Ја пропадам, у земљу да пропаднем а он се кочопери, задовољан и непрестано ме погледа. Али кад ти отпоче да збориш, ја као да почех да растем; врат ми изгледаше кратак, непрестано га испружам, груди ми се шире, дођем к себи, исправим се добро, погледам на мога суседа и видим како се он сад смежурава као хармоника. А кад ти пак Краљ пружи руку, е, онда није било краја мојој радости, а мога друга жалости, не могох да издржим, него га гурнух лактом“. МИ овај мој друг Руфа препричавао је овај догађај с мимиком, која се лепила за слушаоце. Вратили смо се преко Пожаревца, Свилајнца, где нам изађе у сусрет Стојан Протић, који је тада био суплент, свратим у Црквенац код Катића, да и њему испричам резултат наше депутације, за тим прођемо кроз Ћуприју, Параћин, Алексинац, Ниш и Белу Паланку, где је Руфа препричавао с одушевљењем своје утиске. Али може се представити његово велико задовољство кад је све ово причао у седници одбора пиротске општине.

Навео сам овај случај примера ради, а њих је било много. Краљ се залагао за напредњаке; њих није могао одбранити, а себи и својој династији поткопавао је опстанак. Цео живот његов био је такав; његова борбена природа, и то против народа, сатрла је и њега и његову династију.

МИ ма да се Краљ сваком приликом свађао и завађао са радикалима, ови су се користили сваком приликом да муинепосредно и преко његових пријатеља саопште, да они воде начелну борбу, воде је против напредњака и напредњачке владе и владавине, као што су је водили против либерала и либералне владавине; да њих, радикале, не веже никаква традиција за Карађорђевића, да су они нова странка с новим погледима на земаљску управу. Али је све то било узалуд. Кадгод је радикална странка замахнула на напредњаке и напредњачку странку; Краљ Милан је испод њеног маља подметао своја леђа; сам је себи и својој династији јаму копао. Скоро година дана је протекла у тој јаловој борби, у којој је Краљ Милан као ритер средњих векова примао на себе ударце намењене његовим министрима. Не верујем да је напредњацима била пријатна и потребна ова његова борба, али су они били криви што су допуштали Краљу да их узима у заштиту.