Timočka buna 1883. godine

47 "своје политичке противнике. Молим Величанство да томе не верује, јер то није истина. У Оршави се нисам састајао ни с ким, па ни са Карађорђевићем; сведок ми је Аца Станојевић, који је са мном путовао. — „Јамчи бозаџија за салепџију“ — упаде ми краљ у реч, нашта се насмеших и слегох раменима. „Другог свелока немам, јер остале људе, које сам у Оршави видео не познајем“.

Што се тиче предаје Пирота Бугарима — рекох му, да је то стара либерална дубара. Либерали никако не могу да појме односе, што постоје између мене и Пироћана. Они намерно греше кал представљају Пироћане као непријатеље отаџбине. Либерали су били узели патент на национализам, и свакога који се бори против њих, сматрају и за непријатеља земље. Међу тим, либерални полициски чиновници тако су се ружно понашали према Пироћанима, да је мени врло мало требало радити па да задобијем љубав њихову, и да нађу у мени заштитника свога. Либерални чиновници нису могли појмити да се Пироћини буне против њихових чиновничких злоупотреба; да су нерасположени према њима а не према Србији. Либерални чиновници су сматрали Пироћане за Бугаре, и љубав Пироћана према мени објашњавали су тиме, као да ја повлађујем њиховим уображеним симпатијама према бугарској држави. Један либерални српски чиновник био је плаћени шпијун бугарске владе; он је бугарску владу извештавао да ја радим на томе да Цариброд и Знепоље присајединим Србији, а тај исти српски чиновник са службом на граници извештава српску владу да ја хоћу Пирот да предам Бугарима.

= А ко је тајг

Ја му именујем тога чиновника.

„ја молим Величанство, да свима тим интригама не верује. Напредњаци су рано почели да се служе интригама либералним. Напредњаци не треба: да забораве да ја водим отворену борбу против њих, као што сам је водио и против либерала, јер су ови криви овој земљи за сва политичка зла. Ја протестујем против тога, што они моју борбу против њих истичу као издајство моје отаџбине. Молим Величанство да верује у моју лојалност.“ | После мога одговора краљ ми је пружио руку и рекао да је веома задовољан мојим одговором; „он ме је разоружао“, лодаде.

Краљица Наталија је преко своје дворске госпође Лешјанин саопштила Ђоки Симићу, брату њеном, који је тада водио политичку опозицију против напредњачке владе, за овај двобој

између краља и мене, и већ после подне истог дана се по Београду причало много о томе.

Говор краља Милана учинио је силан утисак на чланове депутације, али после мога говора, у моју корист.