Timočka buna 1883. godine

53

тодини Техничког Факултета наше Велике. Школе. Преко Свет. Марковића упознао сам се био и с његовим братом Јевремом Марковићем и Јеленом, женом Јевремовом а снахом Светозаревом. Свет. Марковић звао је Јелену снајком, па су је тако звали и поштоваоци, пријатељи и другови Свет. Марковића.

Јеврем Марковић је за време убиства кнеза Михаила (29. маја 1868. г.) командовао Бугарском Легијом, коју су саставЉали ђаци Бугари у Страначкој Богословији и на Великој Школи. Ова Бугарска Легија ишла је при спроводу за мртвим телом Кнеза Михаила, а испред ње, одмах за мртвачким сандуком ишао је Миливој Бразнавац, тадањи министар војни, а потоњи намесник кнежевог достојанства. Од једне речи Јеврема Марковића зависио је живот и Миливоја Блазнавца и још многих великодостојника. Али се ништа није десило. Доцније се испредало свашта, и Јеврем је због тих интрига поднео био оставку, која му је била уважена.

_ Као грађанин Јефрем се упозна и ожени с Илком, која је била удова.

По изласку из војске, Јеврем се ода трговини са дрвеном грађом, поглавито са дугама, коју је секао у Јастрепцу. Трговина му није ишла од руке.

У то време Јеврем је често писао чланке за лист „Панчевац“, који је излазио у Панчеву под редакцијом Јове Павловића, доцнијег министра просвете иа Цетињу; у њима је осуЂивао либерални намеснички режим. Уживао сам велико поверење Јевремово, јер сам му све те чланке преписивао под диктантом његовом. Године 1871. одем у Петроград, и кад сам се после четири године вратио у Србију, Светозар је већ био умро, али сам ја сматрао за своју дужност да продужим прекинуто пријатељство и познанство са Светозаровим братом и његовом снајком. Тада 1875. и 1776. године, Јеврем је био и народни посланик за варош Јагодину, која је била рођено место његово, где му је становала његова маћеха; отац му је одавно умро и сахрањен у Јагодини. У Јагодини је сахрањен и Светозар Марковић; у Јагодини је породица Марковића имала своју вечну кућу.

Кад је започет рат против Турака 1876. год. Јеврем је био народни посланик. Не знам зашто је Јефрем и за време рата остао ван војске: да ли стога што је био посланик, или стога што му нису дали положај у војсци.

Познато је да смо у првом рату с Турцима 1876. године рђаво прошли, скоро цела 1877. година прошла је у једној неизвесности ; кад је Русима у Бугарској добро ишло против Турака, онда се није наваљивало на Србију да и она узме учешћа у руско-турском рату за ослобођење Бугарске; али доције, кад Турци почну побеђивати Русе, кад постаде сумњив успех руске војске на Балкану, онда руска влада навали да и Србија што пре уђе у рат. Под јесен 1877. год. Србија мобилише; Јеврем