Topola

ном и Цариград али ове године не могу то никако, те ћу ову жељу испунити првом повољном приликом." Иосле пада Плевне ваљда ће се цару дати скорим згодна прилика да види Цариград, ако и не као посетилац а оно као победилац. Руске добити, Руски листови ухватили су рачун колико су Руси од почетка овога рата заробили турских паша и војника, кодико ли задобили турских топова. Рачун тај стоји овако: заробљено задобивено паша; војнпка; топова: На 1 1,010 '• 2 „ Никопољу 2 7.000 ~ Гор. Дубњаку 1 4,000 4 „ Телпшу 1 3,000 3 ~ Алаџи S 7,000 42 „ Деве Бојуну 1 300 26 ~ Хифис Тепе 540 „ Карсу 2 17,000 350 „ Плевни 8 60.000 190 Русима паде шака 24 паше, 98,840 војника, 717 топова. Ту су рачунати само већи добитци, кад се прибију томе u мањи, бићесададо 100,000 турске војскеу ропству. Добар изговор жного вредж, Немачки „Народ. лист“ прича шта се догодило двојици руских официра када су пре жеки дан са своја два момка хтелп да одјаше у један руски шанац, који је био од рускога стана понајдаљи а Плевни понајближи: „Била је пала густа магда те не видиш ни на три карака. Оба руска официра мишљаху да иду правим путем па пустили коње у кас. „Мора да смо у магли забасали“ —рећи ће један одњпх „те заишли сдруге стране, јер не виднм где су врата“ „Та не мари нншта“ рече другп „терај у наоколо, једва чекам да сјашем, мокар сам као моча." Што рекоше то u учпнише. Ето п врата. Потерају кроз капију, место да уђу у свој шанац а онп дошли у обдпжњу турску редуту. На мах их опколе многи турски војници, говоре им нешто али их они не разуму, по рукама и по лицу познају да им не мисле зла. У том ће се један од официра досетити те шапне своме другу; „ови мисле да смо ми изасланици који су дошли да преговарају, па можда ћемо се тако искобељати." Што рекоше то и учинише. „Где вам је заповедник ?“ викне један од официра турским војницима француски. У том пристигну и турски официри. Један од млађих официра разумеваоје француски па је тумачио, јер је заповедник говорио само турски. „Мој заповедник рече руски официр „што управља редутом пред вашом стражом, шиље нас као изасланике те моли да се удесимо за сутрашњидан. Сутра славимо ми годишњу славу нашега пука. \ко се згодимо оно да се сутра не пуца, догод гору ватре у нас.“ „Нисам властан да решим ту ствар, него јавићу Осман-паши па нек он реши,

а господ) г ћу пропратити до њега, но изволите да се мало прихватите‘ ! одговори турски заповедник. Фплџан добре турске кафе и чибук вреди у таким приликама вииге него злато. На место извесне смрти а оно још их часте. Уз јаку пратњу спроведу их до у варогп. Сто корака пред Плевном истрчи пред њих један од изасланих официра па их преклињаше:“ „Натраг господо ! Паша је строго заповедио да непријатељскн офиЦири не сму за живу главу у варош. Пред градом је шатор тамо ће вам један гласник донети Осман-пашину поруку, али држим да вам не ће бити повољна.“ Тако је и било. Дође тај офидир. Мора да је и од пре имао посла са изасланицима. Зачуди се руским официрима што су дошли без пкаквога обележја, без трубача, без беле заставе, без нарочитога овлашћења, но учини се томе и џевешт, послужи своје госте кавом и чибуком, изнесе им слатко. После неколнко учтивих речп спроведе Јих млади турски официр до мртве страже, па се опрости с њима. „Драги колего, не мојте нас овде остављати, јер смо толико околишилн и то по магли да смо се сасвим забунили на не знамо којим ћемо путем натраг.“ „Ето тим што иде управо, а ја ћу овим другим којим сте ви дошли, јер тај води око нашега редута.“ „А гле! сад тек видим, да је то наш пут. Хвала на љубави , Збогом драги колего!“ Ободоше коње па у недођпн. ~Добро си се изговорио" рече онај другп Рус „да не би тога, оде нам глава са рамена.“ Енглеско масло. У новинама „Руском миру“ читамо: „Трећега октобра стајала је бригада генерела Шелковнпкова код Суботана. Одавде смо внделн како је узет Авлпјар, внсоко брдо у центру турских положаја. У 1 час и 10 минута пукао је први руски метак са врха Авлијара, и брисао је Турке с леђа, који су се усиљавали да задрже генерала Лазарева, који ихје обишао и заузео Базарџик. Лазарев се попео на вис с оне, а ми с ове стране и ту смо се састади. Турцн су били предвојени на пола. Кад је Муктар још 29 септ. сазнао. да га јако лазаревљево оделење обилази, одмах је сазвао војени савет и предложио да се напусте сва утврђења на десном крилу, а војска да се усредсредина Авлијару. Но енглески саветници господин генерал Кембел и кумпанија посаветују Муктару, да остави војску тамо где је. Ту ће Руси опет разбити главу тврдили су енглески мудраци. „Ја ово пишем по речима заробљенога турскога бимбаше (мајора). • Енглези су наша несрећа вели бимбаша —. Ми смо веровали у њих као у самога пророха. Што рекне „Инфилиз" то се слуша ка свето. Дође нам ма какав енглески чауш (каплар), па код нас важи одмах готово колико и генерал. Енглези су нас увукли у ову невољу у рат с Русијом. Они су учили наше министре кад ће и шта ће говорити, они су нам дали и шаторе, п пушке, и муницију, и топове и гранате и пара. Они су обећали да ће нам то непрестано давати. те смо тако и улетилн у овај рат као мува без главе.“

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНПКА, СВЕСКА IV.