Topola

Из живота генерала Гурка. Руске новине „Московске Вједомости“ доносе ову белешку из дневнога рада јуначкога генерала Гурка под Плевном: „Чим зора засвитп чује се испод шатора громки глае генерала Гурка: „ Соболев седлај коља! “ Кад сунце гране поведе генерал собом дневнога официра, тумача Халова, слугу Соболева и 10 козака па иде чак до мртве страже. Ту се испред ровова, пење на висове, опружи свој дурбин па разгледа турске положаје, изучава местне околности. Кад пролази кроз бугарска села, пита непрестано за раетојања, како стоје села што држи непријатељ. За тим прегледа војску, појављује се нзненада на најдаљим предстражама и разгледа је ли све у своме реду. Пе ће га минути ни један војник а да га Гурко не поздрави : „Здорово улан!“ „Здорово (стрелче)! То му је обичан поздрав. То је јунацима мило. По за то је Гурко ипак врло строг при сваком иступу. Особимо лазикако сеснабдевају војници храном из бугарских кућа, настоји да не буде ни с које стране злоупотребе. Обишав целу војску враћа се Гурко вечером у свој стан. Пим се месец појави на небу, у стану букну стражарске ватре, чујеје се с нова громки глас Гурка: „Со- i болев дај коња!“ Гумунски ађутанти што су уз Гурка i хгитају се чудом: „кад спава генерал ? кад једе ? читав ј је дан на коњу, а кад је дома он непрестано ради са | начелником свога штаба.“ Генерал Гурко је врло умерен у јелу и пићу, нема ј ти ту у њега великога пртљага, не води он собом гоми- ј лу слугу, не носи ствари од раскоша. Коња има у по- | воду колико му је преко потребно, шатор свој пење као | и други обични руски официр. Нема тога напора, нема тога труда који би Гурку ј био тежак. Доиста гвозден човек, прекаљен војник. Гурко живи просто као неки Спартанац а тај његов живот је добар пример за целу његову војску, која гине за њим, јер га необично воли.

Б 6 Г у Н Д И, Вејавица густа страва и ужас А пољаном снежном у понокни пас Жена жури ход. На недра јој педо, к о да снева сан, Наслонило главу; а снег завитлан Заогрће груд. Болно јој је чедо, врело као плам: Врућица га тресе, и кроз теппш сан Бунца страшну рен: „Та недај ме мати ено трза ман Д а ми сепе главу! ..“ И бризну у план Бедне раје син. А лати га стиска ближе срцу свом II расплеБе косу, покрива га њом, Да не бије снег. „Бегај, мати, бегај! . ено носи бич! Та ево га, ево! сада ће нас стић’, Да пролије крв !. .“ Тужна мати плаче кроз страхотну ноћ: „0 смилуј се, боже, пружи ми помоћ!“ И убрза ход. „Та ево га, мати! убиће ме ту Тај проклети Турчпн, што је децу сву Исекао сам!“ Плаче матп бедна кроз страхотну ноћ; „0 смилуј се, боже, удели помоћ Бедном чеду мом!“ И на речи њене смилов’о се бог И однесе душу чеда боланог У небесни крај. Душан Рогић.

Та јесте јш луди...

Та јесте ли луди, Што кукате тако! Туркољуби драги, Ко би сада плако ? Вашој се жељи Отвара двер, Mein Liebchen was wilst du, Was wilst du noch mehr?

Спора је, спора Руска армада, Још је далеко Од Цариграда. А Осман с турском Својом армадом, Ено га скоро Под Петроградом.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА ЕРОНПКА. СВЕСКА IV.