Topola

љен у њу све до гроба свога. А Судејман, као царев шурак, прескочи све шарже, и постаде наједаред неки фелдцајгмајстор. Стекавши славе и имена, сад је опет стпгао тамо де је п пре био: ено га, де се пакује пред војском царевића. Патриотизам рускиња Рускиње сад раде „све и сва“ да одлакшају судбину рањенпка и болнпка, да утру сузе удовицама и сирочадн. Као што негда у Пруској, кад беше домовина у опасности, госпође дадоше своје златне венчане пр-

I. Од црна дана клета косова Кад оно душман Срба окова За пуних ето столећа пет Ох јаде црни . . . душман је клет Подвезав везе с гчуснп ђаволи Затпро вп сузу што се помоли. П раја јадна, раја остала П јаде своје ћутке јадала П својом крвљу гује дојида Ж својом муком турке гојила И заман братску помоћ молила. Ал данас душп мука с прелила Сама је раја, на рад скочила И место писке вајни робова Н место звека тешких окова Ори се данас убојнн пој Што браћу зове у свети бој! . . . Далиће залуд пролити зној Ох боже мој?!. . . 11. Уморна војска табор уд’рила Уморно око санком склонила Да санком снажи срца млађана Кад јој је јава тако јађана Ал’ санак пружа мпра слабачка У телу душа кад је старачка . . . . . . И Туре гледи, и Туре бледи У сну му крвца срцем се леди Гледи и гледи де ђаур клети Са кршне стене долини лети Да му се свети . . . Ж прође нојца, зора зазори Из сна се буде света нокори Кад трубе даше знаке уранка Кад трубе даше знаке устанка. „На ноге хајте, соколи моји Пророку слава нек се запоји, Ора је дошла, да с лије крв И да се коси ђаурски стрв .. . Ад’ шта да реку чудна бледила ?! Да ниеу знаци љута једила ll.i стра?!

Дуга крвава.

Уа, ха, ха ! Зар отров-.гица бојна страшила И ваших срца већ се машила, Зар вами ђа у р може улит’ стра ?! Ха, ха, ха! Од миша горских, па са неситих i Погани светске, црви једитих | Турчин да стрепи? То Турчпн хој, | Што с целим светом замеће бој, Цареви пред ким падаху доле Милос да моле! Та такне л коме срце бојни стра, Зазре л од раје, олова, и.Т пра Куржумом пре ћу груд му пробити Неголи дати страху робпти! Нека се крене убојни ред Напред!“ . . . Е тако Муктар, е тако паша А Турци грме: Слава! чокјаша! 111. На кам-узглављу спали дивови Спали су борци, сури орлови i Уморни бојем љутим крвавим | Што бише iio тим љутим кршевим’. II првн зрацп кад се роднлп По небу лепу румен пролили. У српском оку гусле гудиле Уморне борце из сна будиле. С уморна ока сан кад одлети (Зар вечан скоро да му долети?) На кршном стењу клекли соколи Свакп се тијо богу помоли За сретна дана ; сретни бојева Прот’ то.Тких гуја, то.Ткнх ројева. IV. „За мало часа моји соколи Поган ће некрст да се помили, Кршом ће овим зрно да јечи Долом ће овим крвца потећи. Нетреба збора . . . свак у бој жуди Ал’ тровно зрно када загуди По кршу овом, тражећп груди Де ће да згове пакленој ћуди Кад пљусне киша ђула громовних

стене, а место њих добише гвоздене прстене са натписом: „Дадох злато за жељезо 11 , тако сад мећу рускиње на жртвеник све своје адићаре и наките, а местоњих китесе дугметима са упифорама погинулих и рањених војпика. Отмене госпе руске продају контрафо и друге луксусне ствари, па са добивеним новцем путују у Бугарску да негују и теше, рањенике. Зимско одело купи се по целој Русији. У палатама великих кнегиња, под личним надзором истих шнју и кроје хпљадама младих рускиња зимско одело за људе и дену. II што је најчудније, оне дрше да је то лепша забава него „фрише фирељ

Кад пљусне пљусак зрна оловних Нек вавек гласи каму камен крт: Слобода и.ти смрт! Мален нам број Ал’ бог је вазда пува’ народ свој У име бога, соколи сад Над крвав рад‘ ; . . . Е тако соко, е тако Пеко Пети је рек’о. V. Међ крши голи тишина нема Ко живе душе туде да нема Ко мрцп сами дан да данују Ил’ ко да гуј е станке станују Тек ветрић кршом кад се повије Наиђе спремне српске бусије. Уl. Даљина тутњн, а прах се диже Ордије ево све ближе . . . ближе II већ је туди .. . Олово рпкну Са кршне стене, па пудно цикну У груди клетог српског душмана, ; П паде прва глава збријана За њом се друга и друга ваља Па поган-крвљу кршеве каља. I Крши се стење .. . крше се груди : Са свнјух страна олово гуди II дах се стеже, дпм је попао I Да неби братац брата нознао. II овде . . , онде рањен нроппштп И овде . . . онде кога затишти II часком јекне каму камен крт Слобода или смрт! Пл’ кад-кад јекне каму камен клет; Пророк је свет!. . . ... По лицма турским' плови једило Од самрт-страха зелен-бледило II Муктар турад соколи заман: Спаси нас, аман! „Напред!... пророка нме коме је свето. Зар ђаур клети, погано псето ТТТто ra већ јели црвп и мрави Пад намп данае славе да слави ?! За слободу! ... ха! ... слободу да...

ИЛУСТРОВЛНА РАТНА КРОНИКА. СВЕСКА 111.