Topola

DOMBAJEVA uzme drhćućom rukom list i stane g a uzrujana čitati; pošto je dočitala spusti list na krilo, zdvojeno. Isti od rieči, do rieči! C’ est terrible! VOJNOVIĆBVA. To je grozno! (ote bionu, na svakoj se vidi, da bije boj u sebi. Mala stanka.) PRIZOR DEVITHAESTI. ITJJAŠNJI. LJUDMILA i ZORICA, koje su na poluotvorena vrata dosele prisluškivale, unidju sada u sobu, LJUDMILA srdito i plačljivo. To je sbilja nečuvena stvar! ZOEICA isto tako. Dvie prosi na jedan put. LJUDMILA. On drži s nami dražbu. ZOEICA. Tko da više. LJUDMILA napram svojoj majci. Taj doktor je varalica, šarlatan! ZORICA napram svojoj majci. To sam vam ja davno kazala! LJUDMILA. Ja ću se prije otrovati, nego li ga uzeti. ZOEICA. Prije ću u Savu skočiti, nego mu ruku pružiti. DOMBAJEVA mahne rukom djevojkam. Ostavite nas same, djeco!