Topola

Много му је горе на повратку било. С почетка се ишло лако, љуљкајућ’ се Кроз просторе ведре мора непремерна, У пучпнп морској огледалу плавом Впђао је слпку своју стрмоглавну. Спавало је море. Само где је лађа глацку воду секла Задркташе вали к’о ситно паперје. Па онда мапна. П’онда опет ветри Све јачи и бешњп, Док се опет бура грозно не разјари. Хитајућп лађу к’о мадену лопту По црноме мраку. На једанпут цикну неколко гласова; „Разбпла се лађа! јао, пропалп смо!* И за тренут ока лађе није било. На балвану неком арболу скрхапом Држао се чврсто Енох са дза друга Све до саме зоре; А пред зору талас на сухо избаци Ово мало друсто;