Topola

21

ПОСЛЕ БОМБАРДА.ЊА БЕОГРАДА

Но у дииломатпји логични разлсзп нису свагда најјача средства за убеђавање. Мора битп да је гроФ Рехберг на томе гледишту стајао , кад је противу Србије нове кораке предузео. Ни кнез Метернпх није ваљда тако спсте.матпчно радио против сваког знака жпвота, који је Србпја давала, као овај ћесарев мпнистар спољних послова. Кад ни оно отворено објашњење кнеза Михаила не могаше разбпти његове сумње о опредељењу оружја, он предложи гарантним силама , да се преко конзула управп на српску владу било заједнички, било посебпце, кога строге опомене, која би садржавала четирп главне тачке. Конзулима би бпло препоручено: 1.) да узму на знање, у име својих влада , мирољубпва уверавања садржана у кнежевом телегеграму од % в Дек.; 2.) да ишту, да кнез делпма докаже своја уверавања о поштовању, које има за решења гарантних сила, као и своју попустљивост према сузереној силп; 3.) да одмах прекине своје оружање, подчннивши се закључењима цариградске конФеренције, нарочито уколико се она односе. на члан XI. протокола; и 4.) да изјаве, да ће силе строго 6д пти над извршењем његових обавеза. Као што се види сва тежина предлогу Рехбергову падала је на члан XI. протокола, који даје изразажељи, <( да се кнез Михаил постара, да отклони плашње, које је ново војено устројство Србије породило у Царпграду.” Смерало се, да се сведе број народне војске путем преговора, које тај члан протокола предвиђа; на то се вазда поглавито нишанило, кад се год говорило о обавезама, које је Канлишка конФеренцпја Србији наметнула, и ако ова обавеза није Формално Србији прописана, но се уопште оставља, да се изменом поверљивих и пријатељских саопштавања између Порте и Србије дође до наређења, <( које би , уклањајлћи ,и с једне пс друге стране, све сумње, и не наносећи повреду ни каквом праву кнежевине, могло успокојити Порту о броју и о употреби војене