Topola

92

«Вапш кмехици.* «Добра тп је, Радо! Евада! кад чујукмеги да се може мпмо законпка, мп господа штетни.» «Још њешто господару?» «Пропади!» «Још њешто?» «Срамотни.» «Још њешхо?» «Што више, Радо, зда тп срећа?» «Погпнули, господару!» «Нпје јадан, адп сп што чуо?» «У впгањ мпјења се пук, свашто се зборп. Пујем ја да се вама господп зда ппше ако се не дпјеппте ранпје. Данас менп жену, сутра теби земљу. Данас менп наковањ, сутра тебп гдаву! Кад кадуђерп дпгну куку п мотику...» «Доста сн, Радо, дробпо; неће бптп тако. Нпкле су вам ушп, пак пх треба мадко поткпнутп. Још је жпв кридати дав!» «Што му хоће заман крпда, кад не детн кодико дп нпја.» «Хоће брзо, да впдпш Радо!» «Гдје?» «У Ротац,по наше чељаде, а не по твоје.» «С црне на црвену капу.» «Мичи се губо, доста сам те пустпо да дајеш.» Тпсне га пз собе, а врата прптворп. Пошто је два дебеда сата шетао по собп прекрштенпјех руку, наппше ппсмо пуно жучп п једа, те га опреми пут Мдетака.