Topola

123

дијепо и чује и види. Све сдути као да ће друге књпге пропојати, ад ћемо доста зда пренијетп!» Такво гатање почне стари Тујковић на свој начин да гонета: «Ово је оно што сам ви ја рекао: Сакрита срећа, цар; здотвори, Турчпн и Мдечић; мука, локољ и вражда брацка.» По што су још пошире и подуже гатади и гонетади о Шћепану, о будућности, пак и вјеру међу окрвављенијем племенима утврдиди за годину, разиђу се свак дома. Кад Вуко Вранета у Лапчиће, ади му је госг предигао у Вука Марковића. Пође зором да впди што је с њпм, но га срете Вуко и каза му да је Шћепан рад имати одвојену собу, и живљети дадеко од ситве дјеце, барем док га остави грозница. Вуку се мало на жао учинп. «Што ми , човјече не каза наприје, у мене је куће, Богу хвада, доста, пак би му предвојио један комад пода, и раздвојио га од кодијевка. Немој ти мени, Вуко, у кучине крити, ти си га премамио да с њим обогатиш, а то ће ти бити, а Бог не дао, у зао час.» «Нијесам, Вуче, тако ми кумства што ми је деветороструко с твојом кућом, но од кад ми издијечи оео дијете, те си му сипао воду на гдаву , ка’да му се прекиде пупак у нашој кући, а у тебе дође му бодијест, пак кад човјек ободи, омрзне му кућа и постеља, те би се сваки