Topola

122

знам ко је ни што је, но знам да је мудар н чнстад. У њега је процпједјена крв: мало говорп; не снава нп до првијек кокота; не би стало нп у кори од јајета колпко оброком изједе; по трипут недјељом мијек.а кошуљу; а даном се мпје п пере по сто нута. Све њешто у себп учи, често уздпше зампшљен, сјетан да се човјеку не мплп прпступит му.» На то кнез Војпн: «Ако Је прогнанпк невоља му је. Лпјено је, Вуче, код вас у Лапчпћпма, но се мука обпкнутп цару, којп је сједио на највпшем пријестолу на свијету.» А кнез Тујковпћ; «Гдје га је несрећа наша донијела да изгинемо!» «Нпје, нп дао Бог, рече Бојковић, а рашта да изгпнемо ? Алп се збиља шалпш?» Поврне старп Тујковпћ: «У памет се, човјече, зар би се Турцп п Млечпћп обрадовалп таквоме госту? а п народ не би лп у шахнпт вјетар ударио? Боже не дај да ја то дочекам.» У то узме Тановпћ ножпћ пак почне чоплити плеће пецпва што бпјаху разрезалп прп ручку. Кад га сљуштп стаде га мотрптп од свуд куд, пак све од једном прпче гатати: «Каквп су се мрки облацп над нашом сирОмашном земљом свили, као да пплпчнпка остатп пе ће! од свуд се злотворна звпјерска жвала расклопила да све прогутају, да утру посљедну пскру! Алп се опет у такоме грдпом метежу, што је пакао основа кршћанству, срећа сакрпла у пештери, алп нпје погинула. Народ је не видп но га она