Topola

125

хоће да друге надмудри, каже како се он давна сјетио да је то Ведикп Господар, тек што га је првом видпо, али да се бојао говорити: «Рађи сам био да се о /]ругоме обије; пак п ако нпјесам даревима много вјешт, онај говор, оно дице, онакви дочек п погдед нема до у цара.» С прва почну ходити поједини људи крадимпце, но је бидо мучно доћп до Шћепана празноруку, а п да је кому Марковић пустио удазак, Шћепан је мадо говорио и већ са свпјем преокренуо својпјем обичајем. Иза тога почну придазити људи од опћпна и онп на покдон пс покдонима, свака се мбба натијецаше да бољи кодач принесе цари. Узруја се читаво приморје од Дубровника до Бара, те готово не мину дана да не дође гдје-гдјеко на покдон. Сједијаху у Котору ванредан провидник, а у Будвп кнез, оба наравно вдастелина мдетачка, која управљаху земљом; ади над комунима (овако се онда зваху, пак и данас зову, опћине маинска, поборска и браицка, које Венецпја митом и пријеваром окрну Црној Гори) Марк Антоније Бубић надгледаше. Старином Махина, примивши вдастеоство мдетачко окрену вјером и пореклом. Овај Бубић, оходи човјек, надут а сметен, није с прва мислио да ће му ова скитница, што лијечи и љекари по народу, донијети толико гдавобоља. Но кад му дође писмо од провидура Раниера да каже што се то у Махина-