Topola

74

богом, била тп честита добра срећа, ево п мене с Паштровпћпма на Скадар, ако већ неће ниједан своје куће видјети. Бог зна нас два се већ впђати, како лп! Каква нас гођ судбпна чека нрп растанку, држп овај мач вуковац, пашп га п пазп кога је пасао. Доста се крвп напојпо, алп срамоте нпје нпкад дома донпо! За крст часнп, под којом гођ заставом војевао, чека те дуготрајна слава. Све јунаштво краљевпћа Марка не може му пред свпјетом опратп љагу, што је бпо турска прпдворпца.» Стеван поспп два сата, па вечера п наставп пут, Прође планпну, прегазп опет онп каменптп пут. Вила му се по паметп успомена кад је ходпо да купује рпбу свецу и кад се кућп враћао. Која разлпка! Сећај се кад што угодна обноћ снпјеш, све се памећу обдан повраћаш на милпну коју сп сањајућ осјећао; од свега се помпњеш, све нађеш у паметп као уковано, оспм оне чаровне дпвоте, коју је јавје п врпјеме потмастпло. Дође пред кућу Мрконпћа, кад ли је пуста затворена. Не чује нп да пас лаје, нп да кокот поје, а већ је тобож разданпло. Пренеможе се на сједне под орах. Нпколпко не прође а ево Ружа с воде впједром на глави. Угледа Стевана пспод очпју, заруменп се па поблпједп п попане је ледена пбт. «ЈелпВуко дома, о дјевојко?» рече Стеван. «Дат ћеБог!» одвратп Ружа отварајућп