Topola

75

вутња врата; «него је синоћ пошао са седом на војску.» «А гдје сутп остада кутња чељад?» достави Стеван. «У нриморју; али им се надам који час,» одговори Ружа корачеРи преко прага. «А познаш лп ти мене, Ружо?» дода Стеван. Ружа уиукне, уљегне у кућу, па сједне на горњп прозор, тако како не би вјеренику нп леђа окренила, нити га у очи гледала. Виђе Стеван да га Ружа лијепо познава, пак стаде да говори: «Хћела је несрећа моја и твоја да панем, прав као анђио божјж, у сужањство. Не знам ни данас с чега, но се уздам брзо слободи и части. Нијесам ти могао послатн прстен, нити те огласито вјерпти. Идем на војну, па Бог зна хоћемо лп се већ гледати. Ево ти обиљеже с руке, што сам прексиноћ узео матерп из заклета од скриње. Знади да сп шоја и да нас до смрти не може ништа раздвојити.» Пошто то изусти, скочи на ноге и бацп у прозор прстен, прођеден и омотае марамом. Ружа се смути! «Не смијем ја примати обиљеже мимо оца; но те заклињем да га узмеш, а ето Вуко тамо под Скадром, па како вас два учините; немој ме жалосну стиђети.» «Збогом дјевојко!» впкне Стеван. »Дођи при Бојани да ми видаш ране или укопаш трупље. Сјети се косовске дјевојке!» Пак омаче као јелен низ ону раван.