Topola

77

а ми се забрпнулп сдушајућп да сп пао у сужањство.» «Да видпм оне старости јесудијошживе» прекине Стеван. «А биди код ујака, Стеване?» «Бпх трен.» «Једп добро кнез, хоће дп и он на војску?» «Не знам нпшта, но знам дајенамуци; просуо оно своје гдаднпцима па сад пуха у шакама » А Марнја: «Ја не вјерујем да ноће онакви дав на Турчина...» пак сједе као да чека дуги одговор. «Кажи збиља што, да знам хоћеди ми битп Вук задружан.» «Немам кад» викне Стеван крочећи, «пего збогом, п Ружа ти на ведики тешки божи аманет!* Кад ово изрече, тркну као данампри омету. Кад Марија допрје кући, стаде најпрје да прппптује и искушајо Ружу лијепим начином, тек да јој извуче коју рпјеч: што је Стеван додазпо, што је нрпчао, гдје је ходио, шта ће радити п када ће доћп. Ружа није знада да отповпједа на ова нитања, но каза право оно што је бидо, само затаји да је дар примида. Кад виђе Марија да јој дијепе не помажу, удари у ружне: «0 несрећо и срамото! добро се рекло: у свакирод ио један рог. До данас у Мркоњића кући није га бидо, а јутрос га припе ти. Боље да сам удовада до гроба него ти дошда за оца, да овој мојој несретњици утопим срећу